Proces odvikavanja

Autor: Dr Nevena Pajović

Zavisnost postoji onda kada se stvori prinuda, to jest neodoljiva želja za povremenim ili redovnim uzimanjem leka, u nameri da se doživi njegov efekat na psihičke procese ili da se izbegnu nelagodnosti zbog neuzimanja tog leka

Prema podacima različitih epidemioloških studija, zavisnost od lekova postaje sve učestaliji problem poslednjih nekoliko godina. Osoba može biti zavisna od jednog ili više lekova koji izazivaju zavisnost

Karakteristike zavisnosti

Tri bitne karakteristike zavisnosti od lekova su: psihička zavisnost, fizička zavisnost i tolerancija. Psihička zavisnost se stvara zato što lek izaziva prijatno raspoloženje, euforiju. Fizička zavisnost nastaje kada osoba duži vremenski period uzima određeni lek kako bi sebi olakšala bol ili nelagodnost, nа primer glavobolju, pa nagli prekid uzimanja tog leka izaziva još veće tegobe i nastaje takozvani apstinencijalni sindrom. Strah od tegoba koje se javljaju u sklopu apstinencijalnog sindroma je najčešće razlog koji osobu tera da stalno uzima lek. Tolerancija, odnosno neosetljivost na lek, jeste stanje kada osoba mora da uzima sve veće doze leka, jer prethodne nemaju više efekta. Neosetljivost prema jednom leku istovremeno znači i neosetljivost prema ostalim lekovima iz iste grupe.

Devet tipova zavisnosti

Postoji devet tipova zavisnosti: opiodni tip, alkoholno-barbituratni tip, amfetaminski tip, cannabis tip, halucinogeni tip, khat tip, isparljivi rastvarači i duvanski tip. Sve karakteristike zavisnosti (psihička zavisnost, fizička zavisnost, tolerancija) ne moraju biti podjednako izražene kod svih tipova zavisnosti. Kada je u pitanju zavisnost, alkoholizam i upotreba psihoaktivnih supstanci (droga) jesu prva asocijacija na ovaj multifaktorijalni problem. Zavisnost od lekova ili takozvana „tiha zavisnost“ nije tako retka kao što se čini.

Ne čine čoveka svi lekovi zavisnim

Lekovi koji se najčešće zloupotrebljavaju i nekritički koriste su lekovi za smirenje i spavanje, kao i lekovi protiv bolova. Istraživanja su pokazala da na dva alkoholičara dolazi jedan zavisnik od lekova. Od 40.  godine starosti broj osoba koje su zavisne od lekova se povećava i žene su posebno ugrožene. Varijacije, to jest promene u dejstvu leka se razlikuju kako između ljudi, tako i intraindividualno. Lekari moraju biti svesni tih varijacija da bi prepisali bezbedne i efikasne lekove. Lekovima za smirenje (bromazepam, dijazepam, bensedin, lorazepam, ksalol) i lekovima protiv bolova (morfijum, nesteroidni antiinflamatorni lekovi – NSAIL), zajedničko je da pored svog osnovnog dejstva, imaju uticaj na psihu, pa dovode do opuštanja i/ili ublažavanja bolova.

Korišćenje ovih lekova najčešće počinje zbog različite vrste bola u organizmu, nesanice, uznemirenosti, napetosti, problema u životu i mnogih drugih situacija. Njihovom preteranom i nekritičkom primenom mogu se javiti psihička zavisnost i čitav spektar tipičnih simptoma zavisnosti: konzumiranje leka uprkos saznanju o konkretnim štetnim posledicama, neodoljiva želja za uzimanjem leka, povećanje doze da bi se postiglo početno dejstvo, apstinencijalni simptomi ako se lek ne konzumira, gubitak kontrole i poremećaj ponašanja. Pored psihičke zavisnosti lekovi mogu ispoljiti štetna dejstva i neželjene efekte i na organizam čoveka. Poznati su neželjeni efekti NSAIL-a na želudac, jetru i bubrege, dok lekovi za smirenje oštećuju i funkciju mozga.

Faktori nastanka zavisnosti

Za nastanak zavisnosti važno je sadejstvo više faktora. Izbor leka, njegova farmakološka dejstva, upotrebljene doze, način i učestalost primene utiču na brzinu nastajanja i na stepen zavisnosti. Pored dejstva leka za nastajanje zavisnosti važna je istruktura ličnosti, individualna nastrojenost za uzimanjem leka, porodična i sociokulturna sredina. Dostupnost lekova je, takođe, od velikog značaja. Epidemiološke studije pokazuju visok procenat udruženosti zavisnosti od lekova i depresije. Često su prisutni i drugi psihijatrijski poremećaji (anksioznost, bipolarni afektivni poremećaj, poremećaj ličnosti). Nejasna je granica između odmerene primene nekog leka, njegove zloupotrebe i na kraju zavisnosti.

Izlečenje je moguće

Prvi neophodni i najvažniji korak sastoji se u želji osobe za procesom odvikavanja. Proces odvikavanja može da se obavlja u ambulantnim ili bolničkim (stacionarnim) uslovima, ili njihovom kombinacijom. Drugi korak u terapiji zavisnosti sastoji se u oduzimanju leka ili lekova postepenim smanjivanjem dnevne doze, u toku dve do tri nedelje, što zavisi od početne dnevne doze. Ne sme se naglo prekinuti sa uzimanjem lekova kako ne bi došlo do razvoja najtežih apstinencijalnih pojava i teške apstinencijalne krize koju čine: anksioznost, napetost, panični napadi, glavobolja, mučnina, drhtanje, pojačan rad srca, preznojavanje, poteškoće u spavanju, nervni slom, halucinacije.

Od stepena zavisnosti, zavisiće i stepen tegoba koje se pojavljuju tokom odvikavanja. U tom periodu daju se lekovi koji omogućavaju da osoba prebrodi period najtežih apstinencijalnih pojava.

Ambulantna detoksikacija namenjena je osobama koje imaju lakšu do umereno tešku apstinencijalnu krizu. Bolnička detoksikacija namenjena je osobama kojima je potrebna potpuna izolacija iz provokativnog okruženja, da bi prebrodili apstinencijalnu krizu i osobama koje su sklone recidivima. U oba slučaja dinamika davanja i sastav detoksikacione terapije prilagođavaju se potrebama svakog pojedinca. 

Podrška i razumevanje su neophodni
Uz proces detoksikacije, lečenje je i psihoterapeutski orijentisano. Cilj je da se osoba, uz pomoć terapeutskih metoda, trajno oslobodi zavisnosti od lekova. Ljudima koji žele da preuzmu kontolu nad svojim životom potrebno je, uz odgovarajući tip terapije i rehabilitacije, pružiti i podršku, strpljenje, razumevanje i ljubav.