Treća generacija majstora svog zanata

 

Kao sveća polako se tope male zanatske radionice i lokali, a naši vitezovi zanatlije još kao Don Kihot odolevaju u borbi protiv velikih.

 

Autor: Mirjana Panić

 

Naše zanatlije se bore snažno i hrabro protiv novih tehnologija, robotizacije procesa i velikih sistema. Takav je i naš domaćin Aleksandar Šterić, treća generacija zanatlija u voskarskoj radnji sa najdužom tradicijom u Beogradu. Još davne 1933. u Topličkoj ulici majstor Svetislav Šterić otvorio je svoju malu radnju na Vračaru. Kako je posao rastao, našao je adekvatniji prostor u Maksima Gorkog, na Čuburi i od te, 1947. godine, pa sve do danas, zahvaljujući njegovom sinu i unuku, koji su nastavili tradiciju dugu 86 godina, prodaju se sveće: male, velike, ukrasne, slavske, rođendanske i mnoge druge.

 

BETTY: Ko su vaši kupci danas?

Aleksandar Šterić: Ja imam svoje mušterije, ali mnogih od njih danas, nažalost, više nema. Neki od njih bili su Gaga Nikolića i Milena Dravić. Ova radnja je ovde od 1947. godine. Moje mušterije su stariji ljudi, čak i njihova deca polako nestaju, a mlađe generacije su slabije zainteresovane. Nekada su se sveće kupovale na dar. Kupovali su se rođendanski brojevi, slavske sveće i od njih se moglo živeti. Sada se od ukrasnih sveća proda malo s jeseni i pred zimu ovih valjkastih i okruglih, i to je sve. Otac i ja nekada nismo mogli da napravimo dovoljno, kupovali smo nove modle, imamo ih preko 100, većina stoji na polici, očišćene su i čekaju neko bolje vreme.

 

BETTY: Vi ste treća generacija zanatlija. Kako ste se vi našli u svemu ovome?

Aleksandar Šterić: Od malena, uz dedu i uz igru, zavoleo sam ovaj zanat. Radio sam kao mlađi za džeparac. Prvi bubanj kupio sam od tog samozarađenog novca, a nekada sam svirao i bubnjeve u grupi. Hteo sam da budem veterinar, ali privukli su me tradicija, ljubav i mogućnost da zaradim na svome. Kao mali, najviše sam voleo da radim brojeve, jer su deo rođendanskih veselja i slavske sveće, koje su pravi pojam tradicije slave. Sveće su se pravile kod nas, danas ih imate svuda po pijacama, radnjama, u crkvama. Razlika je u kvalitetu. Meni je deda ostavio u amanet visok kvalitet sveća, da gori dok traje slava i ima svečara kod kojih traje i po 40 sati.

 

BETTY: Šta ste sve proizvodili i za koga i kako ide prodaja u današnje vreme?

Aleksandar Šterić: Ukrasne sveće, brojeve, figure, slavske sveće, čak i vosak za depilaciju. Devedesetih godina se naš topli vosak prodavao odlično i kupovali su ga i žene i saloni, dok smo čist vosak proizvodili 40 godina. Radili smo i kampanju za jednu veliku kozmetičku kuću 2008. godine. Šterićeve mirisne sveće bile su deo njihovog Diamond Box-a i išle kao poklon uz parfem i kupku. Za veliki lanac brze hrane pravimo brojeve za rođendanske torte. Kocke za modelovanje izrađujemo za Zubotehničku školu i Stomatološki fakultet. Međutim, sve je to danas u mnogo manjem obimu. Moj otac pamti zlatne godine ovog zanata, a to su godine izmedju 1980. i 1991. Tada smo radili sa pola tadašnje Jugoslavije. Dolazili su sa kamionima po naše sveće iz Maribora, cele Slovenije, pa Sarajlije, prodavali smo po Srbiji i Crnoj Gori, kupovali su na veliko od nas za galerije, restorane.

 

BETTY: Koje su odlike zanata i da li imate sirovina i uslova za rad?

Aleksandar Šterić: Ima svega od sirovina, doduše, nekada dobavljači promene proizvođača pa morate da znate zanat da biste se prilagodili. Neke posebne farbe se nabavljaju direktno iz Nemačke, ali većina ih ima ovde. Zanat se uči, kako se naliva, šta kad, koliko se hladi, kad se doliva. Sveća izgleda jednostavno, oblik i fitilj. Međutim, u kalupu samo izlijete sveću, razne grupe materijala parafin, vosak, razne recepture, puno se radi manuelno. Za figure treba da imate osećaj, talenat, ruku za iscrtavanje i ljubav prema tome.

 

BETTY: Da li ima mlađih zainteresovanih da naslede dugogodišnju tradiciju?

Aleksandar Šterić: Moja ćerka želi da se bavi ovim poslom. Ponosan sam, ali i strepim kao roditelj, jer nije lako danas biti u ovom poslu u kome smo mi, jer je sada to više sezonski posao, od četiri do pet meseci. A ovaj zanat se uči i nasleđuje, ne postoji škola za to.

 

 

Negujmo tradiciju

Miodrag, otac našeg sagovornika, ima 77 godina i ne radi više. Prošeta se ponekad i dođe da obiđe radnju, bude tu par sati u nadi da će videti još poneku mušteriju iz svog doba. Uđe poneko da pogleda šta tu ima, poneko da kupi broj za tortu, slavsku sveću. Većinom su to ljudi iz kraja koji znaju da je tu voskar. Aleksandar radi sam, njegova ćerka studira i želi da nastavi tradiciju, čak su otvorili i Facebook profil i postavili proizvode na E-bay i Etsy. Ako mi, kao potrošačko društvo i kupci, ne podržimo stare zanate, sigurno će sa poslednjim zanatskim vitezovima nestati i izumreti. Sve ih je manje i manje. Počinje sezona slava i poklona, stiže Nova godina, Božić i praznici. Ako vam koji slučajem zatreba sveća za svećnjak, svetlo ili moderni lampion, setite se ovog našeg zanatlije, a i svih ostalih, jer kupujući od malog proizvođača, podržavate tradiciju, umeće izrade rukotvorina, zanat i ljubav da ne propadnu.

 

 

Chad Thomas Jersey