Rajska lepota

Autor: Darinka Mihajlović

Prirodne lepote i retkosti ovog područja koje čine: planine, klisure, vodopadi, izvori, reke, flora i fauna, kao i blagonakloni uticaj klime i tišina planinske prirode čine ovo mesto idealnim za boravak u različitim periodima godine

Kada temperatura u letnjim mesecima poraste, ljubitelji prirode rashlađenje ne traže na bazenima, već na obližnjim rekama i jezerima, jer su okružena drvećem i drugim rastinjem, odnosno izvorima prirodne hladovine. Mnogo je jezera u Srbiji i svako je posebno na svoj način. U desetak koja neizostavno morate posetiti spada i Vlasinsko jezero na jugu Srbije.

Vlasinsko jezero se nalazi u jugoistočnoj Srbiji na teritoriji opštine Surdulica. Do Vlasine se najlakše stiže autoputem od Niša, preko Vladičinog Hana i Surdulice. Udaljenost od Niša je 140, a od Surdulice ovaj biser juga Srbije je na dvadesetak kilometara.

Nalazeći se na 1.213 m nadmorske visine i prostirući se na površini od 16 km2, najveće je i najviše veštačko, akumulaciono jezero u Srbiji, i idealno mesto za beg od gradskih vrelina

Od blata, močvare do jezera

U prošla vremena, na površini na kojoj se sada nalazi Vlasinsko jezero, nalazilo se Vlasinsko blato, inače kiselo zemljište ispunjeno vodom, koje se naziva tresava, sa trskom i ševarom, a iz Vlasinskog blata je izvirala reka Vlasina, koja ima dužinu 70 km, do ušća u Moravu. Ovo Vlasinsko blato se prvi put pominje u 18. veku,  tvrdi se da je spiranjem rečnih tokova došlo do nagomilavanja treseta i blata, a na taj način je u ovom kanjonu dugom 20 km stvorena močvara. Novonastala močvara je na nekoliko mesta bila ispunjena i živim peskom. 1946 godine je počela izgradnja brane na površini Vlasinskog blata, kako bi se napravilo današnje jezero, a sa njenom izgradnjom je završeno 1949. godine. Iste godine, 9. aprila, započeto je punjenje jezera, a pun kapacitet od 165 miliona kubnih metara vode je dostignut 1954. godine.

Dubina Vlasinskog jezera varira, ali se zna da ide čak do 35 metara. Vlasinsko jezero ima nekoliko pritoka, kojima se u njega utiče 2 kubika vode svakog minuta. Iako su neke od ovih pritoka veštački montirane, odnosno voda se provodi kroz cevi, reke Vlasina, Lisinska reka, Strvna, Čemerčica, Jerma, Božićka reka i Ljubatska reka, sa svim svojim pritokama, su jedini načini na koji se ovo akumulaciono jezero puni vodom.

Fenomen plutajućih ostrva

Malo nakon što je oformljeno Vlasinsko jezero, delovi treseta su se otkinuli sa dna basena i digli na površinu, te su se stvorila i takozvana ploveća ostrva. Na početku su ova ostrva vezivana na obalu, ali je sredinom 70- ih godina shvaćeno da su ova ploveća ostrva prava atrakcija, zbog čega se stalo sa vezivanjem za kopno, te se i danas može primetiti nekoliko njih kako slobodno stoje na površini Vlasinskog jezera. Ova plutajuća ostrva se konstantno pomeraju, te nikada nisu na istoj geografskoj dužini i širini na kakvoj su bili mesec dana ranije. Ova ostrvca su danas ukrašena i stablima vrbe i breze, koje su inače veoma karakteristične za vlasinski kraj. Ukoliko ste zainteresovani za obilazak, postoje čamci koji će vas u pratnji lokalnog vodiča odvesti i do plutajućih ostrva.

Fabrika crvenih krvnih zrnaca

Jezero čija boja vode varira od sivo plave pored obale do zatvoreno plave na sredini jezera, sa zelenim priobalnim površinama, daje poseban kolorit vlasinskom pejzažu, kojem posetioci daju epitet “rajska lepota”. Ovde se dolazi po zdravlje, pa je mnogi nazivaju vazdušnom banjom i „fabrikom crvenih krvnih zrnaca“.

Jezero poseduje glavnu plažu kao i prostor za kampovanje gde je vazduh prijatan a breze prave hladovinu… Ipak, tolika nadmorska visina nepovoljno utiče na dužinu trajanja kupališne sezone, koja u najboljem slučaju može biti samo 20-30 dana godišnje.

Zatalasana visoravan oko jezera, u vidu prostranog zelenog ćilima išaranog livadama, pašnjacima i šumama, krije raznovrstan biljni i životinjski svet, dok jezero nadvisuju planinski masivi: Plana, Čemernik, Gramada i Vardenik , na čijim padinama je grupisano nekoliko naselja. Između njih teku bistri i žuborni potoci i rečice sa šumovitim klisurama i izvorima pitke vode, preko 70 ih je i čine posebno prirodno bogatstvo sa celokupnom florom i faunom.

Vlasina je bogata lekovitim biljem i šumskim plodovima. Može se naći oko hiljadu biljnih vrsta, među kojima je i retka biljka mesožderka, subalpska bukva, maljava breza, ali najveću pažnju privlače šumske jagode, maline i kupine, borovnice i pečurke, pa u sezoni mnogi ovde dopunjuju kućni budžet.

Na Vlasini ima 170 vrsta ptica, 30 vrsta sisara, sedam vrsta gmizavaca, 11 vrsta vodozemaca i 19 vrsta riba. U jezeru ima grgeča, klena, somova, šarana, belog amura, pastrmke, pa ribolovci dolaze iz gotovo svih krajeva Srbije. Vlasina je proglašena područjem posebne namene, pa je pod zaštitom.

Vlasinsko jezero se ne odlikuje samo prelepom prirodom, već i brojnim kulturnim spomenicima u okolini koje možete posetiti.  Veliki broj crkava i manastira pogoduje razvoju verskog turizma.

Legenda o vodenom čudovištu

Pre izgradnje jezera, na tom mestu močvarnog terena, koji je bio imitacija nepregledne bujne livade, dešavalo se da nestaju  vlasinski konji, goveda, ovce, pa čak i neprijateljska vojska. Tako je u Prvom svetskom ratu u Vlasinskoj tresavi (sada jezeru) za tili čas u blatu nestao ceo jedan bugarski konjički puk. Ovako mistično propadanje vojske i stoke u Vlasinsko blato (tresavu) bilo je povod za stvaranje legende o neobičnom džinovskom vodenom čudovištu. Mit o tom neobičnom vodenom (jezerskom) čudovištu, kome je „odzvonilo“ posle izgradnje zemljane brane 1954. godine, kaže da je jezerom carovalo čudovište koje je ličilo na džinovskog konja. Dokazivalo se da ova avet ima čarobnu moć da hitro pokupi stoku koja pase oko jezera, pojede je i tako podmiri glad nekoliko dana kada miruje na dnu jezera. Priča o ovom jezerskom čudovištu kao i sve legende je ostala samo priča.