Riznica dobrog zdravlja

Vesna Knežević Ćosić

Kristalne rečice i bajkoviti izvori, vodopadi i brzaci, ruže vetrova, tajanstvene pećine, čudesni kanjoni, vidikovci čarobnog pogleda, cvetne livade narcisa, šafrana i vreska, mirisi lekovitog bilja, stogodišnje šume, sela sa najstarijim kućama u Srbiji u kojima se pričaju legende o čobanicama i vampirima, pravo su čudo prirode i svedoci prohujalih vremena

 

Valjevske planine s razlogom nazivaju i „Valjevska greda”, jer se impresivno prostiru preko 50 kilometara u dužinu. Najveći i nauočljiviji masiv je Povlen, do koga se stiže putem od Valjeva prema Bajinoj Bašti, ili preko manastira Lelić i Ćelije. Prema narodnom predanju, kralj Dragutin Nemanjić (1282-1316) je tražio da se manastir Ćelije izgradi na skrovitom mestu, daleko od rušitelja, u kanjonu reke Gradac, nedaleko od monaških isposnica isklesanih u pećinama. Nekada je tu bila i Karađorđeva vojna bolnica, a danas na ovu destinaciju dolaze ljubitelji prirode koji vole duga pešačenja i bajkovitu svežinu kanjona. Tura „Milina reke Gradac” pravi je melem za dušu i telo, jer se ide kroz netaknutu prirodnu lepotu od koje zastaje dah, a oni najhrabriji mogu i da zaplivaju u kristalno bistrom Gradcu. Inače, na ušću Gradca je u prvoj polovini 19. veka prota Matija Nenadović kupio imanje od Abdurahman-age, a konak, vodenicu i nekoliko koliba platio 540 dukata.

 

Najviša tačka valjevskih planina je Mali Povlen (1.347 m), uskog grebena, koji je viši i od Velikog Povlena (1.271 m). Savršenstvo ove planinske lepotice upotpunjuju guste šume bukve, leske, graba i javora, te mnogobrojni potoci. Turisti, planinari i biciklisti kažu da su senovite staze od Mravinaca do Debelog brda nešto najlepše što nam je majka priroda dala. Debelo brdo je, zapravo, prevoj na vencu valjevskih planina – Povlena, Jablanika i Medvednika. Preko njega se nekad prelazilo samo sa volovima, na konjima ili pešice, satima i danima, zbog posla, trgovine ili razonode. Prve nedelje nakon Velike Gospojine (28. avgusta) na Pašnu ravan se iz cele Srbije doterivala stoka, tu su se kupovali petrolej, so i šećer, a posle trgovine veselilo. Pevalo se „Aj sinoć Đorđe kroz Valjevo prođe i povede konja šarenoga”, ložile su se vatre, vrteli ražnjevi, hladile lubenice, a limeni orkestri su se takmičili, pa meštani vole da kažu da su to bile preteče Sabora u Guči. Blizu Debelog brda smestilo se i selo Zarožje, gde meštani gaje maline, ali i legenda o vampiru Savi Savanoviću, vodeničaru na reci Rogačici, koga je proslavio čuveni Valjevac Milovan Glišić u pripoveci „Posle devedeset godina”.

 

Ko voli da uživa, ne treba da propusti ni Taorska vrela, najlepše izvore u valjevskom kraju, do kojih se dolazi preko Mravinaca i Lelića, gde se 19. avgusta organizuje i Sabor frulaša Srbije. Smeštena u Donjem Taoru, nedaleko od puta za Makovište, vrela su nekad imala 12 vodenica, a sada tek nekoliko. U podnožju krečnjačkog platoa, koji je sa severne strane oivičen okomitom, pet metara visokom liticom, iz pećinskog otvora izbija vrelo, koje se nastavlja u brojne slapove i vodopade. Taorska vrela se ulivaju u reku Skrapež, kojoj je izvorište ispod planine Povlen, na kojoj se legu beloglavi supovi. Valjevske planine su zapravo neverovatan vodeni raj na zemlji. Na planini Medvednik (1.247 m), kristalno čistog vazduha, s bajkovitim livadama, obiljem lekovitog bilja i pečurki, izviru i Obnica i Jablanica, a na severnim padinama je izvor Jadra. Posebna atrakcija je rečica Zavošnica, koja sa tri strane zavija oko planine, probijajući krečnjački greben Vojinova stena, da bi se posle 10 kilometara toka sa velikim padom, punog klisura, vodopada i brzaka, ulila kod Zelenog vira u Ljuboviđu, pritoku Drine. Na Medvednik valja doći i u oktobru, kada se tu održava manifestacija „Dani gljiva, šumskih plodova i domaće radinosti na valjevskim planinama”, sa sloganom „udahnimo prirodu”.

 

Severozapadno od Povlena je planina Jablanik, do koje se najlakše dolazi preko Debelog brda, kroz bujne bukove šume. Neka stabla su viša od 30 metara, a ljubitelji valjevskih planina kažu da se s vrha pruža fantastičan pogled na ceo kraj. Planinarska tura do vrha Jablanika obično kreće od manastira Pustinja, do koga se dolazi preko sela Poćuta. Staza počinje od zadnjih manastirskih vrata i spušta se do izvora pored reke Jablanice, odakle vodi do Bebića Luke, sela sa najstarijim kućama u Srbiji. Selo Bebića Luka ima dvadesetak kuća, belih zidova, sa strmim i visokim krovovima na četiri vode. Do vrha Jablanika treba oko dva i po sata hoda atraktivnom i dobro trasiranom i markiranom stazom (crveni krugovi s belom sredinom, na drveću i kamenju), a ko ima kondicije može sa te tačke da stigne i do nešto nižeg Medvednika (1.244 m).

 

Dragulj Valjevskih planina je i planina Maljen i visoravan Divčibare, koja se prostire od Crnog vrha, Paljbe, Golupca do Velikog brda. Divčibare su nekad zvali i „devojačke bare” u spomen na tragičnu smrt mlade čobanice koja se udavila u nabujaloj Crnoj kamenici. Knjaz Miloš Obrenović je posle Drugog srpskog ustanka od Deli-age otkupio visoravan. Najviši vrh je Kraljev sto (1.104 m). Divčibare obuhvataju i četiri rezervata prirode – Crnu reku, Čalački potok, Zabalac i Vražiji vir.

 

Na Divčibarama se mešaju vazdušne mase iz Mediterana, sa Karpata i Panonske nizije, čime se objašnjava prisustvo joda u vazduhu, pa je visoravan od strane Klimatološkog instituta Srbije proglašena za „klimatsko lečilište”. Zahvaljujući ruži vetrova Divčibare su jedinstvena vazdušna banja u kojoj se ljudski organizam oporavlja četiri puta brže od kardiovaskularnih oboljenja, plućnih bolesti i oboljenja krvi.

 

I Divčibare obiluju izvorima rečica i potoka, poput Bukovske, Crne i Krčmarske reke, Kozlice, Manastirice, Paklenice, Bele i Crne Kamenice. Reka Manastirica, koja izvire pod Kraljevim stolom u svom gornjem toku pravi divan vodopad Skakalo. Vode Crne reke teku preko stena skoro crne boje, kroz tamnu šumu, pa s razlogom nosi naziv Crna reka. Atraktivan je i izvor Žujan, jer se ne nalazi u nekoj jaruzi ili ispod stene, već u prostranoj močvarnoj livadi, te Hajdučka česma na visu Čubrica i vrelo Studenac. Iz pukotine odakle izvire voda Studenca struji hladan vazduh, pa se pretpostavlja da iza izvora postoji neispitan pećinski sistem.

 

Na Divčibarima raste i najlepši planinski cvet narcis, a tepih od cveća čine jeremičak, vresak i šafran, te žuto cveće lincure, a obiluje i šumskim jagodama, divljim malinama i kupinama, borovnicama i mnogobrojnim vrstama jestivih gljiva. Od osmog do 20. avgusta, održava se manifestacija „Divčibare objektivom stranca”, kada fotografi volonteri dolaze iz Evrope i sveta i slikaju predele, ljude i svu tu čudesnu lepotu.

 

 

Ribnička pećina

U kanjonu reke Ribnice nalazi se Ribnička pećina, trouglastog ulaza (visine 12 m, širina 25 m), u kojoj živi oko petnaest retkih vrsta slepih miševa. Zbog lepote i retkosti zaštićena je kao prirodni spomenik. Pećina ima dva ulazna kanala koji se u unutrašnjosti spajaju u veliku prostoriju. Tu su otkrivena svedočanstva boravka lovaca s kraja ledenog doba, ognjišta i alatke.

 

Kroz Park prirode Ribnica protiče reka Lepenica, koja se na početku sela račva u tri pravca, pa ponovo spaja u jedan tok, stvarajući okruženje za uživanje. U staroj vodenici i danas se melje brašno od pšenice i kukuruza. Udruženje žena „Nada” u starom vajatu izlaže ručne radove, a slikar Slobodan Topalović oslikao je „šinska kola”. Na sve strane raste lekovito i začinsko bilje, mešaju se čarobni, okrepljujući mirisi limunove trave, origana, nane i kamilice.

 

 

Mišićevi dani

Brojni događaji, koncerti, književne večeri, sportska nadmetanja, izložbe tradicionalnih zanata, vašar, od 1997, svakog jula, obeležavaju manifestaciju Mišićevi dani u Mionici. U centru Mionice nalazi se i bronzani spomenik srpskom vojvodi Živojinu Mišiću, rođenom u selu Struganik, koji je, preuzimajući komandu u dramatičnim danima Kolubarske bitke porazio austrougarsku vojsku. General Mišić je već klonulu vojsku poveo u najsjajniju pobedu srpske vojske i ušao u istoriju.

Chad Thomas Jersey