Najefikasniji način zaštite

autor: Dr Radmila Kosić, pedijatar

Kod nas, kao i u razvijenom svetu, organizovano vakcinisanje dece sprovodi se generacijama unazad, pa su nekada česte dečje zarazne bolesti gotovo zaboravljene

Vakcinacija je postupak kojim se postiže stvaranje otpornosti na neku zaraznu bolest. Kada organizam dođe u kontakt sa izazivačima bolesti (bakterijama ili virusima), započinje niz složenih događanja aktivacije i sazrevanja imunog sistema koji za rezultat imaju pojavu odbrambenih proteina – antitela.

Vakcinacijom se, u stvari, imitira prirodni način stvaranja odbrane od klica – detetu se daju izazivači bolesti u vrlo oslabljenom obliku, organizam stvara antitela na isti način kao što bi ih stvarao da je došlo do prirodnog zaražavanja, a do ispoljavanja bolesti ne dođe zbog oslabljenosti izazivača. Dođe li dete kasnije u životu u kontakt sa istom klicom, imaće već stvoreno efikasno oružje – specifična antitela, koja će brzo i efikasno neutralisati izazivača bolesti. Svaka sledeća doza vakcine dodatno pojačava imuni odgovor – tako se uspostavlja dugotrajna (često i doživotna) otpornost na neke zarazne bolesti.

Iskorenjivanje zaraznih bolesti

Vakcinacija je najdelotvorniji i ekonomski najefikasniji način zaštite pojedinca i zajednice od zaraznih bolesti. Krajnji cilj na globalnom planu jeste iskorenjivanje bolesti koje mogu da imaju težak tok sa trajnim posledicama po zdravlje. Vakciniše li se sistematski cela dečja populacija, smanjuje se prisustvo izazivača – tako se samo 200 godina posle Dženerovog otkrića vakcine protiv velikih boginja (sećamo se zastrašujuće epidemije kod nas, ne tako davne 1972. godine), ova bolest smatra iskorenjenom. Eliminacija dečje paralize i malih boginja je ostvariv cilj u međunarodnim okvirima i pod nadzorom je Svetske zdravstvene organizacije. Odluče li se roditelji da ne vakcinišu dete zato što je neka bolest danas izuzetno retka, izlažu se riziku sopstvene odgovornosti za njeno javljanje, pa i oboljevanje sopstvenog deteta. Uspehu vakcinacije doprinose najviše pedijatri u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, koji prate rast i razvoj deteta i kontinuirano sprovode vakcinaciju po nacionalnom kalendaru. Svaki dolazak u ordinaciju je prilika da se proveri da li je dete primilo sve vakcine predviđene za uzrast.

Vakcinacija započinje već u porodilištu

U prvih nekoliko dana života što ih provede sa majkom u porodilištu, novorođenče dobije vakcinu protiv tuberkuloze – BCG (skraćenica od Bacillus Calmette-Guerin). Vakcina sadrži oslabljeni bacil goveđe tuberkuloze i štiti od teških, smrtonosnih oblika ove bolesti u prvim godinama života. U bolnici se daje i prva doza vakcine protiv hepatitisa B. U toku prve posete pedijatru, u uzrastu od mesec dana, nastavlja se vakcinacija po kalendaru, davanjem druge doze vakcine protiv hepatitisa B (treća doza se daje sa šest meseci), i obavezno razgovara sa roditeljima o planiranoj daljoj vakcinaciji. Sa navršena dva meseca započinje se vakcinacija protiv više zaraznih bolesti – difterije, tetanusa, velikog kašlja, dečje paralize i hemofilusa influence tipa B (skraćeno Di-Te-Per, Polio, Hib), u tri doze. Kod nas, kao i u svetu, sve je zastupljenija vakcinacija viševalentnim vakcinama koje osim komfornijeg davanja – jednim ubodom, obezbeđuju i bezbednije davanje kod dece koja ne bi trebalo da primaju oslabljene, već samo mrtve izazivače bolesti. Posle prvog rođendana dete dobija vakcinu protiv malih boginja (morbila), crvenke (rubeole) i zaušaka (parotitisa) – obično se naziva MMR vakcina. Svako sledeće davanje vakcine pojačava delotvornost buđenjem imuniteta – zato se u drugoj, šestoj i četrnaestoj godini deca revakcinišu. Osim ovih, detetu se mogu po preporuci pedijatra dati i druge vakcine ukoliko je u povećanom riziku od oboljevanja ili težeg oblika bolesti. Takve su, na primer, vakcine protiv pneumokoka ili ovčjih boginja. Podaci o primljenim vakcinama čuvaju se uz zdravstvenu legitimaciju i smatraju važnim delom medicinske dokumentacije.

Kada se vakcina ne sme dati

Pedijatar se u svakodnevnoj praksi rukovodi nacionalnim kalendarom vakcinacije koji, pored tipa i redosleda davanja obaveznih i preporučenih vakcina, sadrži i stručna objašnjenja kada se vakcina ne sme dati (kontraindikacije) i šta se smatra neželjenim reakcijama na vakcinu. Opšte kontraindikacije za sve vakcine su akutne bolesti praćene povišenom temperaturom, alergija na neki sastojak vakcine i teža reakcija na prethodnu dozu vakcine. Žive vakcine se ne smeju davati trudnicama, osobama sa oslabljenim imunitetom (deca koja se leče od malignih bolesti ili HIV-a), a vakcina protiv velikog kašlja se ne daje deci sa nekim neurološkim bolestima. Kao teške reakcije na vakcinu smatraju se: visoka temperatura sa ili bez konvulzija, neutešni, vrištavi plač koji je trajao duže od tri sata posle vakcinacije i alergijska reakcija (šok). Roditelji treba da obavezno prijave reakcije na prethodno date vakcine, a pedijatar će odlučiti da li je nastavak vakcinacije bezbedan za dete. U svakom slučaju, korist od vakcinacije je višestruka u odnosu na strah od blago povišene temperature ili otok i crvenilo na mestu uboda. Sa uvođenjem polivalentnih vakcina sve su ređe i ove blage reakcije. Dete mora da bude zdravo, da nije alergično na neki od sastojaka vakcine i da na prethodnu dozu nije imalo težih reakcija.

Visok procenat vakcinisanih, mali rizik od epidemije

Kod nas, kao i u razvijenom svetu, organizovano vakcinisanje dece sprovodi se generacijama unazad, pa su nekada česte dečje zarazne bolesti gotovo zaboravljene – generacije pedijatara nisu nikada (osim u udžbenicima) videle male boginje, difteriju, tetanus ili dečju paralizu. Ovakav uspeh dugujemo usavršavanju tehnologije proizvodnje vakcina – danas se proizvode vakcine visokog stepena imunogenosti i niske stope neželjenih reakcija, ali i kontinuiranoj vakcinaciji u svakoj pedijatrijskoj ordinaciji, u optimalno vreme po važećem kalendaru, u skladu sa zdravstvenim stanjem svakog deteta. Ako se u nekoj zajednici postigne visok procenat vakcinisane dece (90–95%), može se smatrati da je rizik od pojave epidemije teških zaraznih bolesti izuzetno mali, a to je od velikog značaja za javno zdravlje.