Omiljena zabava na snegu

 

Zadovoljstvo koje pruža spust niz snežnu padinu ima moć da u potpunosti poništi napor uložen u vuču sanki do vrha brda.

 

Autor: Duško Šašić

 

Iako su zime sve ćudljivije i nepredvidivije kada je sneg u pitanju, mališani, a i oni stariji od njih, uvek sa nestrpljenjem očekuju dolazak belih pahulja. Jer, ako ih padne dovoljno, to znači samo jedno: vreme je za sankanje!

 

Šta je u stvari sankanje?

Stroga enciklopedijska definicija kaže da je sankanje način prelaženja strmih zaleđenih ili zasneženih površina korišćenjem sanki u svrhu posla, sporta, rekreacije ili zabave. Kao što to sa strogom terminologijom obično biva, kada pročitate ovako nešto, verovatno odmah poželite da se bavite bilo čim drugim osim sankanjem. Međutim, na sreću, najveći broj ljudi se prvo susretne sa čarima pravog sankanja daleko pre nego što dođu u priliku da nauče da čitaju. Neke vrste radosti je jednostavno nemoguće definisati rečima, a sankanje je svakako jedna od njih.

 

Sankanje kroz istoriju

Jedan od najranijih zapisa o korišćenju sanki potiče iz starog Egipta. Velike sanke su korišćene za prevoz masivnih kamenih blokova za izgradnju piramida. Budući da je u tom delu sveta sneg i tada, kao i danas, bio retkost, sanke su se vukle po pesku. Oni koji su ih vukli, sigurno nisu uživali, bez obzira na vrstu podloge. Princip korišćenja različitih vrsta sanki i saonica za prevoz tereta je ostao manje više nepromenjen kroz milenijume, smatra se da je prethodio upotrebi točka. Sanke su nastale iz praktičnih ljudskih potreba, a tek naknadno su dobile i zabavnu svrhu.

Severni krajevi planete su dom najranije otkrivenim snežnim sankama. Tipovi saonica koje Inuiti i danas koriste za prevoz tereta su u upotrebi već nekoliko hiljada godina. Široka ledena prostranstva severni narodi su savladavali vukući sanke samostalno, uz pomoć psećih zaprega, ili uprežući irvase. Deda Mraz je izabrao poslednje rešenje kao najekonomičnije.

U Evropi i Rusiji sanke su često vukli konji, a ruske trojke (saonice koje vuku tri konja) su opevane u mnogim pesmama. Sanke mogu da vuku i skijaši, humani primer za to pružaju predstavnici zimskih spasilačkih službi koji pomoću sanki-nosila transportuju povređene do najbliže lekarske pomoći. Moderna vremena su donela sanke na motorni pogon. Ovo izuzetno korisno vozilo za sve koji žive u zimskim uslovima često ima i isključivo zabavnu ulogu u zimskim turističkim centrima. Tako su sanke još jednom pokazale svoju neverovatnu moć prilagođavaja.

 

Sportska takmičenja

Prve zabeležene trke sanki održane su u Norveškoj u XV veku. Međutim, bilo je potrebno još par vekova da bi sankanje poprimilo formu organizovanog sporta. Stvari su počele da se ubrzavaju sredinom XIX veka u švajcarskom odmaralištu Sent Moric. Jednu od ključnih uloga u razvoju zimskog turizma kao ideje imao je hotelijer Kaspar Badrut. On je gostima pored soba i hrane nudio i niz aktivnosti na snegu. Odvažniji među njima su se oprobavali u sankanju niz ulice Sent Morica, što je često izazivalo nesporazume usled sudara sa pešacima. Sankanje je lagano proterivano sa ulica na okolne padine, a turisti su uglavnom koristili prerađene male sanke koje su originalno služile za dostavu robe do hotela i pansiona.

Prve prave organizovane trke sanki održane su u Švajcarskoj 1883. godine, dok je međunarodna organizacija posvećena ovom sportu osnovana u Drezdenu 1913. godine.

 

Sanke, skeleton i bob

Današnja sportska takmičenja odvijaju se u pojedinačnoj i ekipnoj konkurenciji u tri osnovne discipline: sanke, skeleton i bob.

Takmičenja u sankanju održavaju se u muškoj i ženskoj konkurenciji, pojedinačno, u paru ili u mešovitim parovima. Takmičari leže na leđima, sa nogama ispruženim unapred, sankama upravljaju premeštajući težinu tela sa jedne na drugu stranu. Cilj je održati što aerodinamičniju poziciju tokom cele trke, pa brojni takmičari niza stazu prolaze skoro uopšte ne podižući glavu, zahvaljujući tome što prethodno dobro zapamte i zatim vizuelizuju putanju kojom prolaze. Ako uzmemo u obzir da tokom trke često prelaze brzinu od 120 km/h, onda bolje shvatamo količinu uzbuđenja koju im ovaj sport donosi. Pobeda često zavisi od hiljaditog dela sekunde, a ovo je sport u kome je merenje baš iz tog razloga dovedeno skoro do savršenstva.

Skeleton ima gvozdenu konstrukciju, ime je dobio tako što su prvi primerci ovog sportskog rekvizita takmičare podsećali na skelet. Takmičenja se odvijaju u pojedinačnoj konkurenciji, takmičari se spuštaju niza stazu ležeći na stomaku sa glavom okrenutom prema napred. Tokom godina ova disciplina je potisnuta od strane sankanja, ali se takmičenja još uvek održavaju.

Bob se od prethodnih disciplina razlikuje po tome što su takmičari donekle zaštićeni aerodinamičnim oklopom nadograđenim na saonice. I ovo je izuzetno atraktivno takmičenje, poznato po velikim brzinama koje posade postižu.

Staze na kojima se takmičenja odvijaju su najčešće veštački zasnežene, mnoge od njih imaju i sopstvene sisteme za rashlađivanje. Uprkos tome što su pažljivo projektovane tako da pruže maksimalno uzbuđenje, uz rizik sveden na najmanju moguću meru, povremeno se događaju nezgode, najčešće usled ljudskog faktora. Jedan od najsvežijih primera za ovo je tragedija koja se dogodila 2010. godine na Olimpijskim igrama u Vistleru u Kanadi. Gruzijski takmičar Nodar Kumaritašvili nije preživeo povrede zadobijene nakon ispadanja sa staze. Iako je uzrok nesreće pripisan grešci u upravljanju sankama, staza je ipak doživela neke modifikacije pre nego što je opet otvorena za takmičenja. Modrice, prelomi i ostale sitnije povrede su sastavni deo rizika koje ovi sportovi sa sobom nose. Zaljubljenici u sportsko sankanje su saglasni u tome da je to cena koju je vredno platiti za adrenalinsku navalu tokom spuštanja niza stazu.

 

Alternativne metode spuštanja

Najlonski džak napunjen slamom il napumpana unutrašnja kamionska guma su samo neki od izuma pomoću kojih se ljudi spuštaju niza snežne padine. Znamo za slučajeve sankanja u kadi ali to ne preporučujemo. U svakom slučaju, ne propustite zabavu na snegu ove zime. Zdravo je i stvara predivne uspomene.

 

Metal, drvo ili plastika?

Svaka nova zimska sezona roditelje stavlja pred dilemu vezanu za izbor sanki. Kao i uvek, cena igra značajnu ulogu, zatim na red dolaze materijali od kojih su sanke napravljene. Preporučujemo da prvo dobro proučite ponudu na tržištu. Osnovno polazište je uzrast deteta, kao i broj dece. Razmislite i o tome gde ćete skladištiti sanke. Nekada je praktičnije rešenje kupovina dva jednoseda od jednih sanki za dvoje, naročito ako je razlika u godinama između dece veća pa ono starije ne želi na dosadni blagi spust namenjen bebicama.

Drvo je tradicionalni materijal, drvene sanke su lagane, imaju tu dozu vanvremenske elegancije i topline. Vodite računa o tome da ključni delovi imaju metalna ojačanja.

Metalne sanke su robusne i pouzdane, njihova težina je prednost kod hvatanja ubrzanja niz padinu. Ne zaboravite da je ta prednost mana ako ste Vi osoba koja mora da izvuče sanke do vrha padine. Ukoliko naiđete na aluminijumsku konstrukciju po prihvatljivoj ceni, to bi moglo da bude pravo rešenje.

Plastične sanke su sve zastupljenije, cena im je obično pristupačna. Ovo može da bude i mana ako je plastika od kojih su izrađene lošijeg kvaliteta pa se njihov životni vek završi posle par dana.