Uživanje u podvodnom svetu

autor: Darinka Mihajlović

Ronjenje je danas jedan od sportova koji se najbrže širi svetom, a oduvek je postojala čovekova želja da se spusti ispod vodene površine bilo u svrhu spasavanja, lova, rekreacije…

Za ljudsku vrstu nije predviđen život u vodi, iako vodu čini oko 70 procenata naše planete. I tako, dok smo se naseljavali na preostalih 30-ak odsto ove naše “plave planete”, nije da nas nije zanimalo šta je pod vodom; u početku da se prehranimo, kasnije da dođemo do nekih materijalnih dobara (sa potonulih brodova, ili trgovinom biserima i koralima), a danas i da rekreativno uživamo u čudesnom i beskrajnom podvodnom svetu.

Ronjenje vam može pružiti mir, opuštenost i udaljavanje od svakodnevnih problema i u današnje vreme sve više ljudi se odlučuje za ovaj vid rekreacije. Ronjenje zahteva određeno predznanje i obuku kako bi mogli da se bezbedno bavite ovom aktivnošću. Ali kada to uspešno prođete, istraživanje podvodnog sveta je avantura kojoj ćete se vraćati kad god vam se pruži prilika.

Istorija ronjenja

Danas se ne može sa sigurnošću utvrditi kada se ronjenje prvi puta pojavilo, ali postoje neki dokazi da je to bilo 5.000 godina pre nove ere. Najvažniji posao ronilaca u prošlosti bio je spasavanje tereta s potonulih brodova i o tome postoje pisani podaci. Vremenom su ljudi tražili na koji bi način mogli ostati što duže ispod površine; prvo su se služili trskom, a krajem 16. veka izmišljeno je ronilačko zvono. U narednom veku Amerikanac Vilijam Fips upotrebljavao je sistem zvona „majka i kći“, a engleski astronom Edmond Halej konstruisao je komplikovani sistem koji omogućava da se količina vazduha u zvonu dopunjava manjim povezanim zvonima. Augustus Sijebe je zabeležen kao izumitelj prve praktične odeće za ronjenje.

Krajem XIX veka pojavljuju se prvi aparati koji pomažu ljudima da ostanu i rade više sati na dubinama od nekih desetak metara i sve do 1940. godine ljudi su manje-više bili crevima vezani za površinu. 1942. Žak Kusto i Emil Ganjan zajedno rade na prepravljanju automobilskog regulatora koji će roniocu obezbediti vazduh automatski. Već naredne godine, posle uspešne probe, patentirali su Aqua Lung – prvi samostalni podvodni aparat za disanje. Do danas su se aparati kao i ostala ronilačka oprema usavršavali, ali je osnovni princip ostao isti.

Vrste ronjenja

Najopštija podela ronjenja podrazumeva četiri načina i to: ronjenje na dah sa zaronjenom glavom (snorkeling); ronjenje na dah sa zaranjanjem celog tela (skin diving); takmičarsko ronjenje na dah (free diving) i ronjenje uz pomoć boca sa vazduhom (SCUBA diving).

Snorkeling je najpopularnija vrsta ronjenja. To je ustvari ronjenje na dah i uključuje korišćenje peraja, maske, creva za vazduh, a može se koristiti i prsluk za plutanje. Ovakvo ronjenje podrazumeva plivanje na površini sa zaronjenom glavom kako bi se video podvodni svet.

Skin diving je u suštini isto što i snorkeling, samo što ronioci zaranjaju celim telom kada ugledaju nešto što im probudi pažnju i što žele da vide izbliza. Koristi se ista oprema – maska, peraja i crevo.

Free diving je najnoviji trend u ronjenju i takmičarska disciplina. Ronioci koriste tehnike da udahnu što više vazduha, istovremeno pokušavajući da utroše što manje kiseonika ispod vode. Rone vertikalno na što veće dubine ili horizontalno što duže vreme. Maske su mnogo manje, a peraja su duža i ponekad se koristi jedno veliko peraje za obe noge.

SCUBA je akronim od Self-Contained Underwater Breathing Apparatus, što u suštini znači korišćenje aparata za disanje ispod vode. Specijalne boce nosi sam ronilac sa sobom, a napunjene su komprimovanim vazduhom ili drugim gasnim mešavinama.

Postoji nekoliko poddisciplina u skuba dajvingu, među kojima su wreck diving – ronjenje na lokacijama na kojima se nalaze potopljeni brodovi, ili neki drugi objekti, cave diving – ronjenje u podvodnim pećinama, ice diving – ronjenje ispod površina prekrivenih ledom. Kada skuba dajving pređe granice rekreativnog ronjenja, postaje tehničko ronjenje, ili ronjenje pod posebnim uslovima i opremom.

Ronilačka oprema

Ronilačku opremu možemo podeliti na osnovnu, opremu za ronjenje sa bocom (ARO) i dodatnu opremu. Osnovna ronilačka oprema se sastoji od maske, peraja, disalice, ronilačkog odela, pojasa sa tegovima. U ARO opremu spadaju dvostepeni hidrostatski regulator, boca, kompenzator plovnosti. U dodatnu opremu spadaju manometar, dubinomer, kompas, ronilački kompjuter, vodootporni sat, nož, signalna bova, podvodna lampa. Maska služi da bi se jasno videlo pod vodom, peraja da olakšaju kretanje pod vodom, dok disalica koristi roniocu da nesmetano diše na površini kad osmatra dno ispod sebe. Ronilačko odelo štiti od podhlađivanja i od sunčevih zraka pod vodom. Napravljeno je od penaste gume, može biti mokro, polusuvo i suvo. Vazduh u boci se nalazi pod pritiskom koji može biti do 300 bara, načešće su boce koje se pune do 200 bara. Boca može biti izrađena od čelika, legura aluminijuma ili kevlara, a ono što je obavezno je da mora biti atestirana.

Procenite sebe i svoje sposobnosti

Napredovanjem tehnologije, ronjenje je postalo popularna i relativno lako dostupna aktivnost. Uprkos čovekovoj stalnoj težnji za istraživanjem nečeg novog, ronjenje nije bezazlena aktivnost. Pre upuštanja u avanturu ronjenja, najvažnije je dobro se informisati i proceniti sebe i svoje sposobnosti. Nije na odmet podsetiti se na tzv. faktor “3 N” koji predstavlja vodeći uzrok smrti ronilaca, a to su neznanje, neiskustvo i nedisciplina.

Zato iskusni ronioci i instruktori savetuju da sve vreme ronjenja treba slušati šta vam telo govori i podsećaju na ovih nekoliko uputstava:

  • Nikad ne ronite 12 sati nakon leta, odnosno 24 sata pre leta avionom!
  • Nikad ne ronite sami!
  • Poštujte lična ograničenja i raspoloženja!
  • Ronite samo s ispravnom i servisiranom opremom!
  • Striktno se pridržavajte uputstava instruktora ronjenja!