Roditelji i adolescenti – Betty

Zamke odnosa koje je moguće prevazići

Adolescencija je faza odrastanja i sazrevanja deteta puna promena, kako za samog adolescenta tako i za njegovo okruženje. Da bi dete postalo odrasla osoba, samostalna i odgovorna individua, mora da prođe kroz puno promena (telesne, emocionalne, seksualne, psihosocijalne i kognitivne) i mora ih na najbolji mogući način integrisati u svoj identitet

Autor: Marina Brašić

Tokom promena koje se dešavaju u samom adolescentu, dolazi i do promene u odnosima sa roditeljima, vršnjacima i autoritetima. U interakciji sa osobama koje ih okružuju, oni preispituju svoje veštine, otkrivaju svoj emocionalni svet, utvrđuju svoje vrednosne sisteme i izgrađuju uverenja o sebi i svetu koji ih okružuje. Iako roditelji znaju da je ovo period suprotstavljanja, tvrdoglavosti i „neposlušnosti“ deteta, oni često budu zbunjeni i nesigurni u vezi s odnosom koji imaju i grade sa adolescentom. Roditelji bivaju zatečeni otporom koji adolescent pruža u komunikaciji i poštovanju obaveza, kao i iznenadnom potrebom za pripadanjem nekoj vršnjačkoj grupi.

Zašto je to tako?

Period adolescencije je veoma važan. Glavni zadatak ove faze razvoja jeste osamostaljivanje deteta, psihološko odvajanje od roditelja, ali i istraživanje vlastitih sposobnosti i svog identiteta. Njihova dominantna potreba je da se odvoje od dečjeg sveta i uđu u svet odraslih. Taj put napuštanja detinjstva i ulaska u odrasli svet praćen je burnim unutrašnjim (psihološkim) životom. Adolescenti su stalno u potrazi za odgovorima na pitanja ko su oni, šta mogu sami, šta žele da rade, šta osećaju, kako se stiču i zadržavaju prijatelji, da li su prihvaćeni ili odbačeni, uz još dosta bitnih tema koje direktno određuju njihovo ponašanje. Biraju ponašanja koja će ih dovesti do odgovora na ova pitanja. Zato možemo da vidimo adolescente kako se stalno ogledaju u ogledalu, upoznaju svoje telo i nalaze mu neverovatne zamerke, pokazuju rivalstvo sa vršnjacima, suprotstavljaju se autoritetu i često menjaju svoje raspoloženje i ponašanje. Istražuju sebe i pokušavaju da pronađu najbolji model za odrasli svet.

Nesklad misli i osećanja

Iako je ovo period kognitivnog razvoja (razvoja mišljenja), često adolescenti čine stvari koje su u suprotnosti sa onim na koji način govore ili, bolje rečeno, nisu odraz razvijenog mišljenja. Deluju nam kao odrasle osobe u nekim situacijama, pričaju kao odrasli, iznose stavove kao odrasli, možete da ih pitate za njihovo mišljenje, a onda se iznenadite kada u nekom trenutku urade neke nezrele i nepromišljene stvari. Roditelji obično iznenađeno kažu: „Delovalo mi je da je sazreo, a onda reaguje kao dete u nekim situacijama! U čemu je problem?“ Razlog za ovakve promene ili „ispade“ leži u njihovom emocionalnom razvoju. Mišljenje i emocionalni razvoj ne idu istim tempom i nisu potpuno usklađeni u periodu adolescencije. Iako spolja deluju vrlo sigurno i samouvereno, iznutra su vrlo nesigurni i krhki. Potrebno im je dosta potvrde i podrške od roditelja kako bi naučili da vole „nove“ sebe i druge. 

Najčešći problemi sa roditeljima

Komunikacija je svakako prva na listi problema koje ovo doba donosi. Zbog još neizgrađene veštine kontrolisanja emocija, ali i odlaganja svojih potreba, adolescenti često ulaze u konflikte i impulsivno reaguju. Život jednog adolescenta je ispunjen potrebom za istraživanjem i dokazivanjem, željama da se potrebe zadovolje „odmah i sad“, i to bez puno ulaganja i odlaganja. Zato često ne poštuju pravila vezana za učenje (ne mogu jasno da sagledaju situaciju i razloge zbog kojih je bolje odložiti potrebu za druženjem zbog učenja), savete roditelja da se ne izlažu riziku (zbog nejasnog viđenja situacije im se čini da će na taj način lakše zadovoljiti potrebu, umesto da je odlože) i naravno, stalno ulaze u rasprave sa roditeljima u kojima burno, i ponekad agresivno reaguju. S druge strane, roditelji žele da ih zaštite i da im pomognu jer znaju da neka ponašanja mogu doneti dugoročne negativne posledice koje adolescent ne vidi.

Posvećenost i komunikacija kao ključ

Glavni cilj roditelja adolescenata je da ih „sačuvaju“ od svih opasnih načina istraživanja sebe i očuvaju dobar odnos sa njima. Međutim, veoma je važno da roditelji znaju da deca, a posebno adolescenti, uče na primeru. Zato je važno da roditelji budu najbolji primer svom detetu kako se reaguje na određene situacije. Takođe, odnos između roditelja, njihova posvećenost adolescentu i podrška koju pružaju, može bitno uticati na ponašanje adolescenta. Ne treba zaboraviti da adolescenti istražuju sebe i da su vrlo nesigurni, zbog čega je veoma važno koju poruku u odnosu sa roditeljima dobijaju. Kao i u svakom odnosu, dobra komunikacija je važna, a sa adolescentima posebno. Komunikacija sa adolescentima zna da bude vrlo zahtevna, posebno u situacijama kada postoji problem, a adolescenti neće da sarađuju. Oni mogu da provociraju konflikte, ali mogu i da drže problem u tajnosti i da ne pričaju o njemu. U takvim situacijama roditeljima su potrebne posebne emocionalne i komunikacijske veštine, kako bi ovo razrešili bez produbljivanja problema i narušavanja odnosa sa detetom. U komunikaciji sa adolescentima roditelji bi trebalo, pre svega, da aktivno slušaju ono što im dete govori. To bi značilo da ih ne prekidaju dok pričaju, da uvažavaju njihovo mišljenje i izraze svoje nakon toga ukoliko se ne slažu, da podstiču njihovu kreativnost u rešavanju problema, da ne nameću svoje stavove i da odmereno postavljaju granice. Osnova dobre komunikacije sa adolescentom jeste uvažavanje njegove nesigurne ličnosti, kako bi ona uz verbalnu i neverbalnu podršku roditelja postala samouverena i samopouzdana.