ODBOJKA NA PLAŽI

Dinamična i uzbudljiva

 

Ovo je jedna od letnjih aktivnosti za koju vam je potrebno dosta veštine, energije i sportskog duha, ali kada je jednom probate, sigurno će vam se dopasti.

 

Autor: Duško Šašić

 

Priča o odbojci počinje krajem XIX veka, kada je Vilijam Džordž Morgan 1895. godine smislio pravila za novi sport i dao mu ime mintonet. Ime novog sporta izvedeno je iz, tada već popularne, igre badminton, a cilj igre je bio prebaciti loptu preko mreže rukama, tako da protivnik ne uspe da je vrati pre nego što lopta dotakne tlo. Morgan je nekoliko godina ranije, tokom studija na Srpingfild koledžu, upoznao Džejmsa Nejsmita, izumitelja moderne košarke. Iako oduševljen Nejsmitovom igrom, Morgan je tragao za ekipnim sportom koji ne bi uključivao direktan kontakt igrača, pa bi samim tim bio pogodniji i za malo starije sportiste. Sam Morgan je veoma brzo doneo odluku o promeni naziva mintonet u odbojka (engleski volleyball), zato što je smatrao da novo ime bolje opisuje suštinu igre. Tako je rođena moderna odbojka.

 

Osvajanje plaže

Morganova igra je ubrzo stekla dosta pristalica na američkim koledžima, a ostalo je zabeleženo da je Džordž Dejvid bio prva osoba koja je razapela odbojkašku mrežu na plaži. Ovo se desilo 1915. godine na havajskoj Vaikiki plaži, na peščanim terenima lokalnog kanu kluba. Nova vrsta zabave je uskoro postala toliko popularna, da su tereni nicali duž plaže preko noći kao pečurke posle kiše.

Početak dvadesetih godina prošlog veka doneo je uređenje obale u gradiću Santa Monika u Kaliforniji. Građevinski radovi su, pored šetališta duž obale, stvorili i velike površine pokrivene peskom. Nije bilo potrebno mnogo vremena da kalifornijska mladež shvati kako je ovo idealno mesto za razapinjanje mreže. Prvi klubovi koji su okupljali zaljubljenike u odbojku na plaži su se ovde pojavili 1922. godine, a već dve godine kasnije su održana i prva međuklupska takmičenja.

 

Nastanak tima od dva igrača

Tokom prvih godina odbojka na plaži se igrala u klasičnoj postavci preuzetoj iz obične odbojke – na teren su izlazila dva tima po šest igrača. Verovatno bi se ta tradicija nastavila do današnjih dana da nije bilo Pola Džonsona, zvanog Pablo. Ovaj momak je bio član jednog od klubova nastalih u mestu Santa Monika, i nije baš bio poznat po svom strpljenju. Iznerviran kašnjenjem većeg broja učesnika dogovorene utakmice on je rešio da sa preostalom trojicom sportista, koji su se pojavili na vreme, odigra utakmicu u formi dva na dva. Pokazalo se da je igra ovako daleko dinamičnija, kao i da su dva čoveka u timu sasvim dovoljan broj. Ubrzo se igra dva na dva proširila na ostale kalifornijske plaže, a odatle i na ostatak sveta. Profesionalna takmičenja se i danas odvijaju isključivo u tom formatu, dok se rekreativna odbojka ponekad igra po opuštenijim pravilima, uz učešće više članova tima.

 

Profesionalna takmičenja

Kako su godine prolazile, popularnost odbojke na plaži je sve više rasla. Budući da nije iziskivao velika ulaganja u opremu, ovaj sport je postao izuzetno široko prihvaćen tokom teških godina Velike depresije, nakon sloma berze 1929. godine. Međutim, prvi turnir koji je ponudio neku nagradu pobednicima održan je tek 1948. godine u Los Anđelesu. Pobednici su osvojili paket popularnog osvežavajućeg gaziranog napitka. Sledeća decenija je donela održavanje prvih turnira u Brazilu, zemlji koja je pored SAD vodeća velesila u ovom sportu. Tokom šezdesetih intersovanje za ovaj sport nastavlja da raste, pa je zabeležena i utakmica koju je posmatrao američki predsednik Džon F. Kenedi. Dodatno interesantan podatak za tu utakmicu odnosi se na činjenicu da su takmičari na terenu bili članovi legendarnih Bitlsa. U to vreme je održan i prvi otvoreni turnir na Menhetenu, a ovo takmičenje mnogi i danas nazivaju Vimbldonom odbojke na plaži.

Nagrade za pobednike turnira su vremenom postajale veće, sponzori su počeli da se uključuju finansijski u pokrivanje troškova i sve je to dovelo do održavanja prvog pravog profesionalnog takmičenja na terenima Vil Rodžers plaže u mestu Santa Monika 1976. godine. Osamdesete su donele dalji razvoj takmičenja, a u organizaciju se uključilo i novoosnovano udruženje profesionalnih igrača AVP (Association of Volleyball Professionals). Odbojka na plaži je postala olimpijski sport na igrama u Atlanti 1996. godine, nakon što je predstavljena olimpijskoj publici na prethodnim igrama u Barseloni.

 

Teren i pravila

Timovi se takmiče na terenu pravougaonog oblika, čije su dimenzije 16×8 metara, a oivičen je trakama širine 5cm. Sa svake strane terena neophodno je obezbediti još tri metra slobodnog prostora. Minimalna propisana visina slobodnog prostora iznad terena je 7m. Mreža dužine 8,5m i širine jednog metra razapeta je na visini od 2,43m za muškarce i 2,24m za takmičenja u ženskoj konkurenciji. Sa obe strane mreže postavljene su antene koje vire iznad mreže 0,8m i označavaju prostor unutar koga lopta mora da prođe. Dimenzije terena su nešto manje u odnosu na dimenzije terena za klasičnu odbojku, što je razumljivo kada pogledamo razliku u broju igrača. Podloga na kojoj se igra sastoji se od sitnog prosejanog peska, kako bi se izbegla mogućnost povrede usled prisustva kamenja i drugih objekata. Trebalo bi da pesak bude što idealnije izravnat pre početka utakmice. Takmičari najčešće nastupaju bosi, a peščana podloga doprinosi povećanoj potrošnji energije budući da je kretanje po njoj teže nego po čvrstom tlu. Sa druge strane, pesak umanjuje mogućnost nastajanja povreda prilikom doskoka i padova.

Igrači serviraju loptu naizmenično, pravilima nije definisana pozicija koju moraju da zauzmu tokom igre. To znači da oba igrača mogu da na sebe preuzmu i napadačke i odbrambene poteze. Dodir lopte prilikom bloka se računa kao prvi, tako da timu preostaju još dva poteza (ukupno je dozvoljeno dodirnuti loptu tri puta od strane jednog tima pre prebacivanja na protivničku stranu terena). Igrači za komunikaciju koriste znakove koje pokazuju obema rukama postavljenim iza leđa da protivnički tim ne bi mogao da vidi šta planiraju. Uz standardni set znakova neki timovi imaju razvijen i sopstveni sistem komunikacije pomoću koga određuju kako će reagovati na predstojeći napad protivnika.

Timovi se sastoje od dva člana, mogu biti muški, ženski ili mešani. Tokom trajanja utakmice nije predviđena mogućnost zamene igrača, takođe, nije dozvoljena ni komunikacija sa trenerom.

 

Lopta i garderoba

Propisane dimenzije lopte su malo drugačije od onih za klasičnu odbojku, tako da obim lopte mora da bude 66–68cm, masa 260–280g, a unutrašnji pritisak se kreće u vrednostima 0,175–0,225 kg/cm2.

Igrači nastupaju u kupaćim kostimima, muškarci su u šortsu, a žene u bikiniju, mada je tokom poslednjih godina ova regulativa promenjena u smislu dozvoljene upotrebe odeće koja pokriva veću površinu tela. Ovim izmenama pokušalo se izaći u susret različitim kulturološkim shvatanjima. Nevezano od toga, većina igrača na igrama u Londonu 2012. godine nastupala je toplije obučena usled hladnog i kišovitog vremena tog leta.

 

 

Chad Thomas Jersey