Uzroci, simptomi i lečenje

Autor: Dr Petrana Kaljaševa, dermatolog – venerolog

Vaginalne infekcije mogu da se podele u nekoliko grupa: to su infekcije hlamidijom (Chlamidia trachomatis), mikoplazmom (Mycoplasma hominis; Ureaplasma urealyticum i Ureaplasma parvum), bakterijske (Neisseria gonorrhoeae, Staphylococcus aureus, Escherichia coli i druge), gljivične (Candida albicans, Candida tropicalis) i protozoe (Trichomonas vaginalis)

Seksualno zdravlje podrazumeva bezbedan seksualni život, koji zavisi od informisanosti, efikasne zdravstvene zaštite i naravno, odgovornog ponašanja osoba oba pola. Jedan od načina za preventivu od polno prenosivih bolesti je izbegavanje nasumičnih seksualnih veza i održavanje seksualnog kontakta sa stalnim partnerom. Svakako, ukoliko nemate stalnog partnera ili tek ulazite u novu vezu, obavezno koristite sigurno preventivno sredstvo – prezervativ.

Razmotrimo dve vaginalne infekcije koje se najčešće sreću: urogenitalne infekcije hlamidijom i mikoplazmom.

Uzroci infekcije hlamidijom i prenošenje

Infekciju hlamidijom izaziva intracelularni parazit, koji se zove Chlamidia trachomatis. Ona se prenosi polnim putem i pojavljuje se kako kod muškaraca tako i kod žena. Osim polnih organa u nekim slučajevima napada i oči, zglobove, jetru i pluća. Period inkubacije (vreme od zaražavanja do pojave prvih simptoma) traje od 10 do 30 dana. Kod žena, infekcija je često bez simptoma ili se pojavljuje pojačan vaginalni sekret.

Dijagnostikovanje

Najsigurniji način da se proveri da li postoji infekcija hlamidijom je putem laboratorijskih istraživanja. Uzimaju se brisevi iz vagine, grlića materice i šalju se u laboratoriju, gde se obavljaju testovi kako bi se ustanovio tip bakterije, zasejavanjem u specijalnim uslovima. Kod tzv. ekspresne dijagnostike traže se bakterije u urinu, cerviksu, i genitalnom sekretu. Ispitivanje serumskih antitela usmerenih protiv hlamidije nije 100% pouzdano i zahteva tumačenje specijaliste – venerologa. PCR dijagnostika se izvodi u početnom periodu bolesti, kada antigen još može da se izoluje iz cerviksa i urinarnog kanala. Ovo je najsavremenija metoda u dijagnisticiranju hlamidije i dokazuje delove njenog genetskog materijala – DNK ili RNK.

Klinička slika i lečenje

Klinička slika kod infekcija hlamidijom kod žena može da se pojavi kao:

Hlamidijska endometrioza, zapaljenje sluznice materice sa pojavom sluzavo-gnojnog sekreta. Hlamidijska endometrioza, iako retko, može da bude praćena opštom slabošću, povišenom temperaturom, bolom u leđima i donjem delu stomaka, a može biti i preduslov za narušavanje menstrualnog ciklusa.

Hlamidijski salpinigitis, zapaljenje jajovoda sa pojavom bola u donjem stomaku, svrab i sluzavo – gnojni sekret.

Hlamidijska erozija grlića materice.

Infekcija hlamidijom kod žena može da dovede do različitih oboljenja polnih organa, kao i do steriliteta i pada imuniteta organizma. Lečenje je teško i u nekim slučajevima produženo. Leče se oba seksualna partnera. Koriste se antibiotici, na koje je osetljiva Chlamidia trachomatis. Lečenje hlamidije može da uključi i preparate za jačanje imunog sistema – multivitamine, kao i posebnu dijetu. Nakon konačnog završetka tretmana sprovodi se kontrolna analiza. Ako se ne otkrije hlamidija, analiza se radi još jednom sledećeg meseca.

Izazivači i prenosioci urogenitalne infekcije mikoplazmom

Urogenitalnu infekciju mikoplazmom uzrokuju bakterije mikoplazma, kao i ureaplazma. One su široko rasprostranjene u prirodi i izazivaju različita oboljenja kod čoveka. Genitalna infekcija mikoplazmom i ureaplazmom se prenosi polnim putem (polnim i oralnim kontaktom). Moguće je vertikalno prenošenje infekcije sa majke na dete (tokom porođaja ili u trudnoći). Najveći uticaj na rasprostranjenost infekcije ima seksualni čin. Povećanje rizika od zaražavanja je proporcionalno učestalosti kontakata i brojem seksualnih partnera. Predstavnici ureaplazme i mikoplazme su izolovani kod 30 do 80 odsto zdravih ljudi, bez simptoma infekcije, najčešće kod žena.

Simptomi

Period inkubacije nakon zaražavanja mikoplazmom je tri do pet nedelja, pojavljuje se posle otprilike 15 do 20 dana. Infekcija bakterijom iz roda mikoplazme i ureaplazme javlja se sa neznatnim simptomima, karakterističnim i za druga polna oboljenja, ili protiče bez simptoma. Važni simptomi na koje treba obratiti pažnju su:

  • vaginalni svrab (svrab u vagini)
  • peckanje prilikom mokrenja
  • bol za vreme seksa
  • kod bakterijske vaginoze dokazana je češća pojava ove infekcije

Treba znati da su M. hominis i M. genitalium izolovani iz unutrašnjosti zida materice kod približno 10 odsto žena sa upalom jajnika. Kod žena sa infekcijom mikoplazmom može da se javi i infekcija uretre, bešike, karlice i posteljice fetusa u eventualnoj trudnoći. Često bakterije mikoplazma i ureaplazma mogu da zakomplikuju trudnoću i da dovedu do prevremenog porođaja. Pretpostavlja se da U.urealythicum učestvuje u patogenezi kamena u bubregu zbog velike aktivnosti ureaze, dok se M.hominis smatra za uzročnika pijelonefritisa.

Postavljanje dijagnoze i lečenje

Dijagnosticiranje ove infekcije nije teško – može da bude testirano iz urina, cervikalnog ili vaginalnog sekreta. Najpoznatiji metod u dijagnosticiranju infekcije zahteva molekularno-biološke tehnike – lančane reakcije polimeraze, koja dobija sve veći značaj. „Zlatni” standard u lečenju infekcija koje izazivaju mikoplazme i ureaplazme jesu antibiotici iz grupe tetraciklina. Poslednjih godina sve češće se u lečenju infekcija mikoplazmom i ureaplazmom koriste makrolidni antibiotici, hinolonska antibakterijska sredstva i drugo.