Zimska čarolija na ledenoj ploči

Jedna od asocijacija na zimsku čaroliju su svakako led i klizaljke. Klizanje je zabavan i zdrav sport, a umetnost održavanja na ledu najlakše savladaju najmlađi.

Autor: Darinka Mihajlović

Odlična stvar u učenju klizanja na ledu je da možete to učiniti u gotovo svim godinama. Klizanje na ledu daje dobar aerobni tretman i može poboljšati ravnotežu i koordinaciju. Vremenom oni koji se bave klizanjem ojačaju mišiće nogu, poboljšaju zajedničku fleksibilnost i imaju više izdržljivosti. Jednom kada savladate osnove, možete se držati pravljenja krugova oko klizališta ili napredovati ka hokeju na ledu, u zavisnosti od vaših interesovanja. Kao i sa svakom novom fizičkom aktivnošću, dobra je ideja da prvo razgovarate sa svojim lekarom ako imate neke zdravstvene probleme zbog kojih mislite da klizanje ne bi bilo dobro za vas.

Umetnost kretanja po ledu

Klizanje na ledu je umetnost kretanja po zaleđenim površinama korišćenjem specijalnih cipela – klizaljki. Može se klizati po prirodno zaleđenoj površini jezera ili reke, ali i po specijalno izgrađenim površinama na kojima se proizvede ledena ploča. Klizanje na ledu je raširen oblik rekreacije, ali i osnova mnogobrojnih sportova i sportskih disciplina na ledu.

Veruje se da su prve klizaljke nastale u Švedskoj u 9. veku i da su bile napravljene od životinjskih kostiju. Sredinom 14. veka nastaju prve klizaljke od drveta sa naoštrenim sečivom, a u 17. veku pojavljuju se i prve klizaljke kompletno napravljene od čelika. Ipak, pionirima klizanja se smatraju Holanđani koji su koristili zaleđene kanale da se prevezu od jednog do drugog sela još u 13. veku. Klizanje je dugo bilo rezervisano samo za imućniji stalež, i tek u 19. veku je preraslo u rekreativni sport.

Najlakše se uči u detinjstvu

Klizanje je veoma privlačno i interesantno ljudima koji ga vole, ali i vrlo odbojno onima koji se ne usuđuju da probaju da stanu klizaljkama na led. Ljudi koji nisu ovladali klizanjem, na ledu se osećaju nesigurno i nespretno, jer klizava podloga kod mnogih izaziva urođeni strah od gubljenja podloge, zato mnogi od njih nikada i ne pokušaju da stanu na led niti da klizaju.

Kao i mnoge druge aktivnosti, klizanje se najlakše nauči u detinjstvu. Glavni razlog je to što dete uči kroz igru i izazov, tako da klizava podloga pored straha izaziva i radoznalost. U početku klizanja, dete se plaši nove situacije i strahuje od pada. Zato je u prvim koracima na ledu detetu potreban pouzdan trener, koji uliva poverenje i svest o zaštićenosti od povrede. Kada su u pitanju deca – budući hokejaši, potrebno je vreme da dete stekne poverenje u hokejašku opremu i da shvati da su padovi sa opremom daleko manje bolni, nego padovi bez opreme.

Klizanje na ledu, osim što je zdravo, je i zabavno. Ništa vam ne treba osim pristupa ledu i spremnosti da probate nešto novo. Nosite odeću koja je topla i lagana i koja omogućava slobodu kretanja. Ako se bojite pada, kaciga za snowboard ili hokejaška može vam pružiti dodatnu zaštitu i samopouzdanje.

Tehnike klizanja

Klizaljke sa svojom oštrom ivicom, kada su u kontaktu sa ledenom površinom, proizvode vrlo malo trenja što omogućava nesmetano kretanje. Klizač može da promeni ugao pod kojim klizaljka „seče“ led, utičući na smer i brzinu kretanja. 

Zajedničko za sve tehnike klizanja je da je težište tela pomereno malo napred, da su kolena blago savijena, trup nagnut napred, karlica izbačena nazad, glava uspravljena, u nekim situacijama zarotirana u pravcu kretanja. Tehnika klizanja se deli na: klizanje unapred, klizanje unazad, brze okrete (kanada), široke okrete sa ubrzanjem (venac) i kočenje. Okreti su tražen element na većini takmičenja i postoje u sve četiri olimpijske discipline.

Umetničko klizanje od početka na ZOI

Dva amerikanca su odgovorna za brz razvoj umetničkog klizanja u svetu. Edvard Bušnel iz Filadelfije je 1850. godine napravio prve klizaljke sa čeličnim sečivom čime je omogućen veliki broj novih manevara i okreta, a Džekson Hejns, profesor baleta iz Beča je 10 godina kasnije dodao elemente baleta i plesa kako bi klizačima povećao gracioznost.

Umetničko klizanje je najstariji sport na programu zimskih olimpijskih igara. Bilo ja na programu 1908. u Londonu i 1920. u Antverpenu. Muškarci, žene i parovi su se takmičili u tri discipline do 1972. godine, a od 1976. je uveden i ples na ledu kao četvrta disciplina, i odmah postigla veliki uspeh. Ljubitelji ovog sporta znatno su brojniji otkad postoje TV prenosi važnih takmičenja, koja se odvijaju kao pojedinačna ili u paru, a postoje i nadmetanja u plesu.

Brzo klizanje

Brzo klizanje je kao sport nastalo iz potrebe ljudi da se što pre prevezu preko zamrznutih jezera i reka sa jednog mesta na drugo. Prva takmičenja u brzom klizanju su održana u Holandiji 1676. godine dok su prva zvanična međunarodna takmičenja održana ceo vek kasnije u Oslu u Norveškoj. Brzo klizanje ušlo je u program Olimpijskih igara od 1924. godine za muškarce, a tek od 1960. za žene. Ono se održava na kružnim stazama sa prugama, širokim 6m. Takmičari klizaju u parovima menjajući traku posle svakog kruga. 

Brzo klizanje na kratke staze

U brzom klizanju na kratke staze, sportisti se ne takmiče sa vremenom, nego jedni protiv drugih, čime su u klizanje uključeni elementi strategije, hrabrosti i veštine. Klizanje na kratke staze, ili sprint na stazi dugoj 111,12m, izuzetno je atraktivan trkački sport. Nastao je početkom 80-ih godina, a postao je olimpijski 1992. godine. Mada je potekao od brzinskog klizanja, takmičenja se održavaju na drugačiji način. Takmičari, u grupama od četiri do šest, klizaju eliminatorne trke sve do finala. Discipline i za muškarce i žene su 500m i 1.000m, dok štafetu (4 takmičara) klizaju muškarci na 5.000m, a žene na 3.000m. U ovom sportu dominiraju Azijati, naročito Južnokoreanci. 

Klizališta

Klizačka takmičenja se obično organizuju u otvorenim ili zatvorenim klizalištama standardnih dimenzija. Prema pravilima, klizalište mora biti ovalnog oblika, 60X30m, tj. ne sme biti manje od 56X26 metara, dok temperatura leda iznosi -4°C. Klizališta u Evropi mogu biti raznih dimenzija u zavisnosti od grada i vremena kad su izgrađena. Prvo klizalište namenski napravljeno za umetničko klizanje sagrađeno je 1876. u Londonu pod nazivom Glaciarijum. Nešto kasnije, 1910. u Nemačkoj je izgrađeno tada najveće javno klizalište Sportpalast površine 2.44 m². Danas se najvećim otvorenim klizalištem smatra Fuđuku Hajlend, izgrađen 1967. u Japanu sa površinom od 165.750 m².