Otežano postavljanje dijagnoze

 

Hroničan stres je jedan od vodećih faktora rizika za nastanak ovog sindroma, pa je i terapija u smislu izbegavanja stresa i praktikovanja tehnika za prevazilaženje njegovih efekata na organizam vrlo važna.

 

 

Autor: Prim Dr Jelena Elez, subspecijalista kardiologije

 

Tokom višegodišnje lekarske prakse primetila sam da mi se sve veći broj pacijenata u ordinaciji žali na malaksalost, umor, osećaj umora kada se probude, kao da tek treba da idu na spavanje. Žale se na nesanicu iako su vrlo umorni i misle da će utonuti u san čim legnu. Navode da su bezvoljni, nezainteresovani za druženje i društveni život, odlažu sve obaveze koje je moguće odložiti. Postaju zaboravni, ne izlazi im se iz kuće. Žale se na bolove u zglobovima i mišićima. Obično su već uradili laboratoriske analize, ali sve je u granicama normalnog. Navode da nisu u stanju da objasne svoj umor i pitaju za pomoć.

 

Sindrom hroničnog umora

Sedamdesetih godina dvadesetog veka ustanovljen je i prihvaćen jedan novi pojam u medicini, koji je nazvan sindrom hroničnog umora. Podaci iz prakse pokazali su da se najveći broj pacijenata žali na polimorfne, nespecifične tegobe i da jedna petina ljudi ima ove simptome. Statistika jasno pokazuje da se tegobe koje opisuju ovaj sindrom najčešće javljaju kod pacijenata starosne dobi između četrdesete i pedesete godine kod odraslih, mada se mogu javiti kod dece, češće u periodu rane adolescencije, zatim četiri puta češće kod žena nego kod muškaraca. Sindrom je učestaliji u gradskim sredinama, kod radno aktivnog dela stanovništva koje je izloženo hroničnom stresu, nepravilnoj ishrani i manjku vremena koje provode u prijatnim doživljajima.

Definicija sindroma je da je to hroničan umor koji ne prolazi nakon dovoljnog i kvalitetnog sna i odmora, traje duže od šest meseci bez prisustva drugog medicinskog razloga tj. bolesti koja bi mogla dovesti do ovakvog stanja i da ljude ograničava u svakodnevnom obavljanju dnevnih aktivnosti i rada.

 

Lista tegoba povezanih sa ovim sindromom

Pacijenti se žale da se bude umorni, bezvoljni, da se zamaraju tokom svojih uobičajenih dnevnih aktivnosti, da ih takav rad u stvari izuzetno iscrpljuje i da se ne uspevaju odmoriti ni nakon dovoljnog broja sati sna. Često se žale da imaju pad imuniteta, koji prepoznaju kao učestale respiratorne virusne i bakterijske i urinarne infekcije, žale se na otok limfnih žlezda, bolove i otoke zglobova, nesanicu, bol u mišićima, navode probleme sa pamćenjem i koncentracijom, neretko i poremećen rad creva, kao i hronične zatvore, poremećaj u održavanju telesne težine, sklonost ka alergijama. Takođe, žale se i na osećaj nedovoljnog udaha, generalizovanu slabost, vrtoglavice, povremeno su neprijatno i neprimereno razdražljivi ili nasuprot tome vrlo pospani.

 

Dijagnostički kriterijumi

U odsustvu laboratorijskih parametra koje bi mogli egzaktno meriti, ili imidžing (vizuelizacionih) metoda (EHO, CT, NMR), kako bismo došli do dijagnoze ovog sindroma, potrebno je isključiti druga oboljenja koja bi mogla dati iste simptome, ali su i utvrđeni dijagnostički kriterijumi. Lekari u nezavisnoj grupi pod okriljem vlade SAD dogovorili su se da je sindrom hroničnog umora legitimna bolest. Za dijagnozu potrebno je da pacijent ima bar četiri od osam sledećih simptoma: razdražljivost, glavobolje, izražen umor, umereno povišenu telesnu temperaturu, bol u grlu i limfnim žlezdama, bolove u zglobovima kolena i laktova, smanjenu koncentraciju i prisutnu zbunjenost, umor koji ne prestaje nakon odmora i spavanja, bolove u mišićima i zaboravnost. Takođe, neophodno je da simptomi traju najmanje šest meseci u kontinuitetu i da su isključena oboljenja koja bi mogla biti razlog ovakvih simptoma. To podrazumeva da su isključena kardiovaskularna oboljenja i poremećaji ritma, opstruktivana sleep apnea, depresija, anemija, poremećaj rada štitaste žlezde, različite i udružene hipovitaminoze vitamin D, vitamina B grupe, kao i minerala i oligoelemenata (Mg, Ca, Fe, Zn), a potrebno je i isključiti neke infektivne bolesti (Lajmsku, celijačnu bolest, dijabetes i druge endokrinološke bolesti).

 

Zdrave životne navike kao rešenje

Specifična terapija ovog sindroma nije ustanovljena. Savet je da se pokuša sa zdravijim načinom života. To podrazumeva zdrav san u vreme kada je naš organizam programiran da spava. Savet je da je najzdravije zaspati već oko dvadest i dva časa, zbog hormona koji se luče, u skladu sa dnevno noćnim varijacijama. Znači, poštovanje cirkadijalnog ritma kao i smene godišnjih doba, jer različitu vrstu aktivnosti i načina ishrane treba da imamo leti kada su temperature i do četrdeset stepeni Celzijusa, a drugačiju tokom zimskih meseci kada smo programirani za period obnavljanja i regeneracije tokom perioda mirovanja. Zdrava ishrana, koja prodrazumeva uravnotežen unos namirnica, svakako je poželjna, ali samo u dovoljnim količinama, bez preterivanja. Najvažnija je mera u količini hrane koju unosimo. Značajan uspeh u terapiji ovog sindroma postiže se i uvođenjem redovne fizičke aktivnosti. Tri do pet puta nedeljno oko četrdeset pet minuta vežbanja po izboru doprinosi boljem osećaju. I ono što je najvažnije od svega, trebalo bi da pokušamo da izbegnemo stresne situacije. Potrebno je smiriti tempo života i rasipanje energije, a sve svoje intelektualne, emotivne i fizičke aktivnosti usporiti. Potrebno je vreme provoditi kvalitetno i sadržajno. Neophodno je imati više sadržaja koji donose prijatne doživljaje. U terapiji se koriste i razni modaliteti alternativne medicine. Akupunktura može biti od koristi. Postoje studije kojima je dokazan pozitivan efekat sprovođenja bihejvioralne i kognitivne terapije.