Bolest dece i odraslih

Autor: Dr Radmila Kosić, pedijatar

Napori pedijatara su usmereni ka ranom prepoznavanju prvih simptoma dijabetesa, pravovremenom lečenju i praćenju bolesti kod deteta u porodici

ŠEĆERNA BOLEST je hronična endokrinološka bolest dece i odraslih. U osnovi bolesti je sistemski poremećaj metabolizma sa trajno povišenim nivoom glukoze u krvi, uz izostanak ulaska tog šećera u ćelije. S obzirom da je glukoza jedina hrana za metabolizam svake ćelije našeg tela, nedostatak ovog šećera će pokrenuti alternativne načine dobijanja energije – razmena ugljenih hidrata, masti i belančevina po patološkom obrascu utiče na pojavu karakterističnih simptoma za ovu bolest. Duže trajanje dovodi do komplikacija na krvnim sudovima, nervima, vitalnim organima i organskim sistemima.

Osnovni hormon za regulaciju nivoa glukoze u krvi je insulin. Luče ga specijalizovane ćelije u delovima pankreasa. Složenim mehanizmom ovaj hormon omogućava prelazak glukoze iz krvne struje u ćelije, gde se iz njega dobija energija za sve ćelijske i životne procese u telu. Po principu povratne sprege »glad ćelije« podstiče ulazak glukoze i smanjenje nivoa šećera u krvi. Ukoliko nema dovoljno insulina, ili su ćelije izgubile sposobnost da na njega reaguju, šećera će u krvi biti mnogo, a u ćelijama malo. Ovaj proces je u osnovi svih simptoma šećerne bolesti.

Važno prepoznati simptome na vreme

Osnovna karakteristika dijabetesa kod dece je zavisnost od insulina. Način ishrane i stepen uhranjenosti nemaju veliki značaj u nastanku bolesti. Smatra se da kod genetski predodređene dece dolazi do autoimune reakcije uništavanja ćelija pankreasa koje proizvode insulin. Geni koji određuju sklonost ka ovoj bolesti nalaze se na šestom hromozomu, bolest je češća među rođacima. Kod malih bolesnika se mogu dokazati antitela na sopstvene ćelije pankreasa, a često istovremeno oboljevaju i od drugih autoimunih bolesti (štitne žlezde, creva…) Nastanak bolesti podstaći će virusi, toksini ili lekovi, sastojci hrane ili stres. Bolest će se manifestovati kada bude uništeno 90% beta ćelija pankreasa – tada će se pojaviti klinička slika koju treba prepoznati na vreme.

Tipični simptomi ove bolesti kod dece su gubitak težine uz pojačan apetit, pojačana žeđ i mokrenje. Stalni gubitak šećera i vode dovešće do dehidratacije, suvoće kože i sluzokože, crvenila obraza, upalih očnih jabučica, malaksalosti. Zbog produbljivanja metaboličkog poremećaja dolazi do povećanja kiselosti krvi, ubrzava se disanje. Neretko, bol u stomaku i povraćanje prvo odvedu dete kod hiruga, da bi se rutinskom analizom krvi dokazala prava priroda tegoba. Ukoliko se na dijabetes kod dece misli, on se može dijagnostikovati rano i na vreme započeti lečenje.

Uz davanje insulina, zdrava hrana i fizička aktivnost

Lečenje dijabetesa kod dece podrazumeva svakodnevno davanje insulina. Danas postoje različite vrste insulina, obično se daju tri do četiri puta na dan, uz redovne kontrole nivoa glukoze u krvi i mokraći. Mali pacijenti su pod stalnim nadzorom roditelja i endokrinologa. Ishrana dijabetičnog deteta mora da osigura normalan rast i razvoj uz održavanje optimalne telesne težine. To je zdrava, normalna, kontrolisana i ravnomerno raspoređena ishrana. Uz tri glavna obroka, dete ima i dve užine, uz dodatni obrok posle napornog rada ili vežbanja. Izbegavaju se koncentrisani ugljeni hidrati u obliku slatkiša (kolači, bombone, sokovi i slatko voće), a savetuju se složeni ugljeni higrati koji sporije podižu nivo glukoze u krvi.

Fizička aktivnost je značajna mera u regulaciji šećerne bolesti – uz insulin će potrošnja glukoze tokom vežbanja biti brža. Fizička aktivnost treba da bude približno istog intenziteta, u približno isto vreme. U slučaju povećanog napora pacijent treba da uzme dodatni obrok, u slučaju obilnijeg obroka uzeće dodatne jedinice insulina. Edukacija dece i roditelja važna je za dobru kontrolu bolesti. Najlakše se izračunaju potrebne dnevne doze insulina – planiranje obroka, fizičke aktivnosti, samokontrole nivoa glukoze i usklađivanje svih ovih aktivnosti podjednako je važno u obezbeđivanju normalnog života i razvoja.

Dijabetes tip 2

Za razliku od ovog insulin zavisnog dijabetesa (obično se naziva tip 1, insulin zavisni), postoji i tip 2. Javlja se kod odraslih, ima drugačije uzroke, tok bolesti i lečenje. Ovaj tip dijabetesa nastaje kao urođena ili stečena neosetljivost perifernih tkiva na insulin. Uz nasledne faktore, presudan faktor rizika je gojaznost. Prava epidemija gojaznosti u razvijenom svetu nastaje zbog konzumiranja visokokalorične hrane, slabe fizičke aktivnosti, stresa… Više od 70% odraslih dijabetičara je gojazno, a neosetljivost na insulin korelira sa stepenom gojaznosti. Stalno iscrpljivanje lučenja insulina posle obilnih obroka »brze« hrane dovodi do razvoja šećerne bolesti sa istim simptomima koji su karakteristični za sve dijabetičare.