cover

Željko Samardžić

Upleten u morske mreže

 

Broj 89, novembar 2020.

Svoj život deli na pre i posle dolaska u Beograd, takođe i muzičku karijeru. Prekretnica svega je pesma “Sipajte mi još jedan viski”. Nakon nje, ređali su se hitovi, albumi, koncerti, festivali, nagrade… Mnogo toga što bi teško stalo u knjigu, a kamoli jedan intervju. Zato smo se dotakli samo aktuelnih tema. Ekskluzivno za Betty, Mostarac sa beogradskom adresom i srcem u Boki Kotorskoj – Željko Samardžić.

 

 Autor: Dalibor Mrdić

 

BETTY: Publiku ste nedavno obradovali zajedničkom pesmom sa Draženom Žerićem iz »Crvene jabuke«. Kako je došlo do pomenute saradnje? Ko je koga pronašao?
Željko: Žera i ja smo dugogodišnji prijatelji i »Aleje ljubavi« su, po svemu sudeći, pronašle nas. Pesma kao i spot je povratak u vreme kad smo bili mladi, ludi i zaljubljeni. Provozali smo se kroz velike gradove bivše nam zemlje, uključujući i naš rodni Mostar i to u legendarnom Volkswagen kombiju koji asocira na hipi vreme, nesputanu slobodu i na kraju krajeva – našu mladost.

BETTY: Mnogi su očekivali, s obzirom na to da ste obojica rođeni Mostarci, pesmu o rodnom gradu. Koliko ste vezani za Mostar, a koliko za Beograd? I šta danas kažete kada vas neko pita odakle ste?
Željko: Rođeni Mostarac! Mostar je po mnogo čemu bio personifikacija Jugoslavije. Poznat je podatak da je, recimo, imao najviše mešanih brakova, pa je tako i brak mojih roditelja kao i moj ušao u tu statistiku. Taj famozni Stari most, simbol grada na Neretvi, je zaista povezivao mnogo više od dve obale. Tako da su »Aleje ljubavi« pesma i o njemu kao i mnogim drugim iz bivše nam zemlje. U Mostaru sam proživeo najlepše godine detinjstva i mladosti. Teško je opisati tu vezu sa zavičajem, ali ona je u svakom slučaju posebna. Mogao bih reći da sam čak mogao odlučivati gde ću se roditi, ovaj grad bi verovatno bio moj uži izbor. Međutim, rat je poremetio i promenio živote ljudi i ja sam, kao i mnogi drugi, bežeći od te nesreće došao u Beograd. Ispostavilo se da je umesto usputne, postao zadnja stanica na putu ka novoj šansi. Veliko srce koje Beograd ima pružilo je nadu i utehu mnogima, pa i mojoj porodici tih nesrećnih godina.

BETTY: Zanimljivo je da ste spot, bar onaj deo koji se tiče vas, snimali u Skoplju. Kako je izbor pao na Skoplje?
Željko: Skoplje je samo jedna u nizu »ljubavnih adresa« koje smo obišli. Tamo se zaista osećam kao kod kuće i mnogo prelepih koncerata, druženja i prijateljstava me vezuje za te krajeve. Iz Makedonije je sve počelo iz jednog praktičnog razloga. Naime, kompanija »Mak petrol« je imala sluha za naše planove i pomogla je u izradi ovog zahtevnog spota. Zbog toga smo tamo prvo podelili one ukusne lizalice u obliku brkate jabuke.

BETTY: Imate nekoliko jako uspešnih duetskih pesama u karijeri. Je li vas teško nagovoriti na duetsku pesmu?
Željko: Mene uvek kupuje dobra pesma, tako da je to prvi i najvažniji uslov. Kroz karijeru nikad nisam jurio kolege da bih se »ogrebao« o njihovu trenutnu popularnost. Recimo, imam duet sa tamburaškim sastavom »Ringišpil«, divnim momcima iz Vinkovaca koji su mi poslali njihovu pesmu mail-om i izrazili želju za saradnjom. I dogodila se »Jesenja balada«! Sa svojim kotorskim prijateljem Zoranom sam snimio »Laganini«… Ovih dana privodimo kraju još jedan duet sa Slađanom Mandić iz Sarajeva. Drago mi je kad mogu pomoći ili ispuniti želju mojim mlađim kolegama, ali uvek je preduslov odlična pesma.

BETTY: Prethodni singl »Ne kapiram« bio je u malo drugačijem muzičkom ruhu. Pripremate li publici nešto novo na muzičkom planu i u kojem pravcu će ići nove pesme?
Željko: Pa jeste. Tu sam pobegao od mog stila, ali i usrećio kuma Saleta Đorđevića koji je otkupio i poklonio mi »Ne kapiram«, koja je obrada jedne već jako slušane grčke pesme. U mom studiju se trenutno radi na 4-5 novih pesama i svaka je priča za sebe. Ja zaista nisam želeo nikad da se ograničavam i robujem stilovima. Srećan sam što imam saradnike sa isto tako jako širokim pogledima na muziku. Trudimo se da stvaramo dobru muziku koja se vremenom neće ubuđaviti.

BETTY: Šta vam je presudno kod neke pesme – tekst, melodija, ritam?
Željko: Najkritičniji sam prema tekstu, ali mi je sve važno.

BETTY: Koliko vas je ova situacija sa korona virusom obeshrabrila kada je reč o radu na pesmama? Koliko ima smisla objavljivati nove pesme ako ih ne možete predstaviti publici na koncertima?
Željko: Zaista je ovo neobična situacija. Nedostaju nam živi nastupi i direktan kontakt sa publikom, ali moramo se prilagođavati okolnostima. Trenutno nisam preterano motivisan za rad u studiju, no svi želimo i nadamo se boljim danima u kojima ćemo prevazići i savladati probleme sa koronom.

BETTY: Ova situacija mnogima je donela i višak slobodnog vremena. Kako ste ga vi trošili, je li vam se bilo teško navići na novi način funkcionisanja?
Željko: U početku me deprimiralo to što ne mogu da se krećem kako i gde hoću, ali sad sam se već navikao i mogu reći da dobro funkcionišem. Već neko vreme sam u našoj kući u Dobroti i tu se mnogo lakše nosim sa ograničenjima. Sve vreme ovde je slobodno i trošim ga uglavnom na barci. Tamo nema opasnosti od virusa.

BETTY: Za spot »Aleje ljubavi« snimateljska ekipa prešla je, kako kažu, 5.000 km da bi zabeležila najbolje kadrove. No, spot za vašu pesmu »Možda« snimljen je iz jednog kadra i beleži ogroman broj gledanja. Koliko je video produkcija precenjena u prezentovanju muzike danas?
Željko: Nažalost, bez spota je danas teško muziku približiti slušaocima. Zaista mislim da je uloga video produkcije, kako ste i vi rekli, precenjena. Primetio sam da sad pevači, a pogotovo pevačice sa više uzbuđenja pričaju o svojim spotovima, nego o samoj pesmi. A čini mi se da je i novinarima to interesantnije. Ne želim da potcenim tu vrstu posla, ali po mom mišljenju, suština je u pesmi. Muzika bi trebalo da se sluša, a spotovi, slike i filmovi se zahvaljujući sopstvenom doživljaju prave i vrte u glavi. E sad, kad ste me pitali za »Možda«, ideja je bila da upravo minimalističkim spotom dozvolim ljudima da se fokusiraju na predivan tekst, melodiju i aranžman. Jako sam zadovoljan reakcijama publike i posebno mi je drago zbog toga što to učvršćuje moj stav da se dobra pesma još uvek ceni i voli. To je i motiv za neke buduće numere koje imam u planu da objavljujem.

BETTY: Šta je vama najvažnije kada snimate spot: priča, kako izgledate u spotu, ili nešto treće?
Željko: Pa fino je kad me lepo uslikaju i u ovim godinama dobijem po koji kompliment, ali najvažnije je da taj video suštinski ne kvari atmosferu pesme. Ako još uspe da doprinese emociji, to je onda pogodak. Recimo »Mila« ima video na koji sam jako ponosan i koji zaista podržava svu tu suptilnu muziku i tekst. Zahvaljujući režiji, montaži, glumcima, a posebno mom dragom Vlasti Velisavljeviću koji je maestralno odglumio svoju rolu, sve je ispalo mnogo bolje od očekivanog.

BETTY: Kada smo kod izgleda, ponovo ste iznenadili publiku imidžom. Šta kaže publika, a šta vaši ukućani na promenu?
Željko: Sad sam opet onaj stari, bez brade i brkova. Neki kažu super, podmladio si se, a neki drugi – o ne, zašto si se obrijao, nema te pola… Ukusi su različiti. Meni je sve to simpatično i ne isključujem mogućnost da se uskoro opet poigram.To je u ovom poslu prosto poželjno. Miksujemo razne stilove muzike, eksperimentišemo sa zvukom, pa što ne bi i sa outfitom.

BETTY: Mnogi vam zameraju što ste prekinuli tradiciju čuvenih osmomartovskih koncerata u Beogradu. Ima li šanse da se ta priča nastavi?
Željko: Nisam rob datuma, tako da zašto ne. Desilo se da su ljudi počeli da me poistovećuju sa 8. martom, a ja sam taj dan izabrao u moru drugih samo iz nostalgičnih razloga kao i respekta prema nežnijem polu. Evo recimo, zadnji koncert je bio neki hladni decembarski dan u »Sava centru«, ustvari nekoliko njih i…. lepo nam je bilo.

BETTY: Kada je reč o koncertima, je li vam teško, nakon toliko pesama, odabrati ono što će se naći na repertoaru za jedno veče? I koliko se taj repertoar menja od grada do grada?
Željko: To je uvek problem izabrati, odnosno odlučiti se koje odbaciti. Najčešće biram zavisno od koncertnih okolnosti, ali i osećaja. Nekad mi se jedna pesma manje, nekad više peva. Naravno i publika je ta koja ima svoje želje, a one su uvek najvažnije. Što se tiče gradova, primetio sam da recimo u Makedoniji vole sve ono što miriše na rumba ritam, dok u Zagrebu atmosferu podižu pesme novijeg datuma. Mada, one legendarne poput »Grlice«, »Ljubavnika«, »9000«… svi vole.

BETTY: Bez koje pesme koncert nikako ne može proći i zbog čega?
Željko: Moja je sreća da postoji bar desetak pesama bez kojih mi publika ne bi dozvolila da napustim binu. Među njima je jedna posebna zato što je prva i koju smatram svojom ličnom kartom iz mnogih emotivnih razloga. »Sipajte mi još jedan viski« je vremenski ključ koji otključava neke fioke uspomena. Sve ove godine su potvrdile njenu vrednost, a čini mi se da je u meni nekako sazrela kao ono barik vino u starom hrastovom buretu. Obično je ostavljam za kraj, kad se upale telefoni i upaljači.

BETTY: Postoji li neka pesma koju ste odbili, a posle zažalili zbog toga? I koju pesmu nekog drugog izvođača rado zapevate na svojim nastupima?
Željko: Postoje neke koje su autori bili namenili za druge izvođače, ali su se na kraju ipak našle kod mene. »Ljubavnik« je, koliko znam, bio napisan za Zdravka Čolića. Ranije sam u svom repertoaru imao i pesme drugih pevača, ali sad sa ovoliko vlastitih, imam problem koju pesmu izostaviti. Tako da retko kad ih pevam na nastupima, ali naravno da obožavam mnoge Tomine, Arsenove, Oliverove, Kemine pesme i volim da ih zapevam sa društvom, u kafani…

BETTY: Je li Željko više letnji ili zimski tip? Koje godišnje doba vam najviše odgovara?
Željko: Leto je moje najbolje i najdraže godišnje doba. Tih tri meseca plus još po neka nedelja onog kasnog, Miholjskog, je vreme kad ja uživam u moru i Boki. Tad akumuliram energiju koja mi pomaže da preguram nadolazeće jesenje i zimske kišne dane, kao i sve poslovne obaveze. Kažu da je slana voda lek za sve, bilo da su to suze, znoj ili more. Ja na moru mogu ostati čitav dan, pa i dalje, preko noći, potpuno sam na barci, a da se ni u jednom trenu ne osetim usamljenim. Tako se istinski i stvarno odmaram. Biće da sam se upleo u te mreže, ili je more bacilo neke čini na mene.

BETTY: Kako ostajete u formi? Nađe li se vremena i za neke sportske aktivnosti i šta preferirate?
Željko: Nisam sportski tip i uprkos tome što znam da pomaže, retko nalazim volju i snagu za sport. Šetnja uz more je jedino što bi se moglo nazvati takvom aktivnošću.

BETTY: Kada uhvatite slobodnog vremena, šta pre birate: knjigu ili film? Šta vas je na tom planu oduševilo u poslednje vreme?
Željko: Volim pročitati dobru knjigu, a posebno obožavam poeziju. Film takođe. Pa recimo, trilogija filmova Ričarda Linklejtera »Before Sunrise«, »Before Sunset« i »Before Midnight«. Filmovi koji te oduvaju i ostave par dana u razmišljanju.

BETTY: Vaša muzička priča, ali i životna priča mogla bi se podeliti u nekoliko faza. Kada bi ste sve mogli proći ispočetka, šta bi ste uradili drugačije?
Željko: Teško je to iz ovog ugla reći. Mislim da je sve na kraju ispalo kako treba. Pretpostavljam da sam imao sreće, ali i ona se nekako mora zaslužiti.

BETTY: Je li vam neka želja na planu muzike ostala neostvarena?

Željko: Moje želje su zadnjih godina, a pogotovo sa dolaskom ove pandemije, prilično realne. Mogu reći da se odnose uglavnom na zdravlje. Hvala bogu, imam studio u kome mogu da stvaram muziku po svom ukusu i nadam se da će, kao i do sada, moja publika znati to da ceni. Samo da me glasnice slušaju kao do sad.

BETTY: Kako glasi misao kojom se vodite kroz život?
Željko: Mota mi se po glavi Duško Radović: »Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Ona zna da bude obična i neupadljiva, pa mnogi ne umeju da je vide«.

casopis-srbija-maj-app