casopis-andrija-milosevic

Andrija Milošević

Od glume do poezije i nazad

 

Broj 75, septembar 2019

Jedan je od najpopularnijih glumaca na ovim prostorima, uvek nasmejan, spreman za šalu, sa vicevima koje sipa iz rukava. U glumačkom poslu se našao prvi put jedva punoletan, a da pre toga nije pogledao nijednu predstavu. Bio je uporan, glumio, studirao, usput zarađivao za sopstveni život. A onda se desio Mješoviti brak, potom Naša mala klinika, Pevaj brate, Budva na pjenu od mora. Status regionalne zvezde zacementirao je sitkomom Andrija i Anđelka. Ove godine debitovao je i kao producent filmom Taksi bluz, u kome je igrao glavnu ulogu. U međuvremenu, sa par kolega u beogradskom naselju Banovo brdo pokrenuo je vlastito pozorište. Ekskluzivno za BETTY – Andrija Milošević.

autor: Dalibor Mrdić

 

 

BETTY: Čini se da ste jedan od najangažovanijih glumaca u regionu poslednjih godina – Film Taksi bluz, pa monodrama Idem putem, pa zagrlim drvo, predstava Šećer je sitan osim kad je kocka i još mnogo toga. Koliko paralelnih projekata radite?

Andrija: Pa nije paralelno. Radili smo jedno, pa drugo, pa treće (smeh), ali dosta toga. Kada je reč o predstavama i monodramama, igra se paralelno. Sa par prijatelja sam nedavno ušao u priču oko formiranja pozorišta, napravili smo svoj Teatar na brdu, a onda je tom teatru bio potreban i repertoar. Generalno, ja sam i pre toga planirao da radim neku novu monodramu, nakon Zlatnog lančića od bižuterije, jer volim tu situaciju kada se nađem sam na sceni, a da pritom imam i dobar tekst. To me ispunjava. Ovog puta u komadu Idem putem, pa zagrlim drvo igram čoveka u četrdesetim koji je vezan za majku. Ona mu preko interneta traži devojku. Onda dolaze razne žene. Međutim, kada na vrata zakuca ona prava, on će upoznati sudbinu u svoj njenoj raskoši. Ima tu i smeha, ali ima i puno emocija. Uskoro, već u oktobru, sledi i premijera domaće komedije Ekipa, u kojoj igram navijača Crvene zvezde, čiji brat od tetke igra za Partizan. Zavrzlamu u priču donosi, pretpostavljate, jedna žena. Film je sniman savremenom opremom, uz ogroman broj statista, na autentičnim lokacijama. Pored mene, u Ekipi igraju i Rade Ćosić, Dragan Jovanović, Srđan Žika Todorović, Sergej Trifunović, Ljubomir Bandović, Ljiljana Stjepanović, Ivana Dudić, a tu su i specijalni gosti Saša Ilić, Đorđe Pantić, Dragan Ćirić i Ivan Tomić. Verujem da ćemo zasmejati sve tim filmom, pa čak i onim najvatrenijim navijačima navući osmeh na lice.

 

BETTY: Producirali ste i tumačili glavnu ulogu u filmu Taksi bluz. Jeste li zadovoljni postignutim?

Andrija: Naravno da jesam. Zabeležili smo 350.000 gledalaca, što je odlično za jedan tako mali film, komediju sa finom melodramskom pričom. Odličan je to uspeh. Pritom, i meni je ovo bila prva glavna uloga još od 2004. godine i filma Opet pakujemo majmune, tako da je to i meni lično mnogo značilo. Takođe, konačno je publika imala priliku da pogleda jedan domaći porodični film koji nema neku pozadinu, nešto između redova. Zanimljivo, Taksi bluz je u Nemačkoj u istom danu prikazan u 22 bioskopa, što je sjajna stvar.

 

BETTY: Kako danas gledate na serijal Andrija i Anđelka, koliko vas je to obeležilo?

Andrija: Skroz pozitivno, kao i kada smo ga snimali. To je u jednom trenutku bio najuticajniji, najgledaniji sitkom u regionu. Svi su nas gledali. Videlo se to posle po posetama na našim predstavama u Hrvatskoj, BiH, Sloveniji. U vreme raznoraznih negativnih emocija, političkih, sportskih i svakih drugih prepucavanja, mi smo imali seriju koja govori o muško-ženskim odnosima, ali na jedan urban, zanimljiv način, kroz šalu koja nije gruba, nije vulgarna.

 

BETTY: Nekako vas komedije hoće. Ili vi hoćete komedije. Dođe li vam ponekad da se oprobate u nekom drugom žanru?

Andrija: Iskreno, nisam sujetna ličnost, tako da nemam potrebu da se dokazujem i prikazujem, posebno ne van terena na kome sam siguran. Čovek sam iz naroda, koji voli da igra za narod, a sad, ako dođe dobra uloga u nekom drugom filmskom ili pozorišnom žanru u kojoj se prepoznam, zašto da ne. Glumci stalno pričaju o transformacijama, voleli bi da igraju ovo ili ono, nešto bi stalno eksperimentisali. Nisam od tih.

 

BETTY: Mnoge vaše kolege tvrde da je teže igrati u komedijama nego u dramskim ostvarenjima.

Andrija: Teško je danas nasmejati publiku. Ljudi mogu odmah da se rastuže, čim ujutro pogledaju novine. Komediju je teško napraviti, traži interakciju sa publikom. Mada, nedavno sam shvatio da nama ne nedostaje smeha, nama generalno nedostaje emocija.

 

BETTY: Pratioce na društvenim mrežama oduševljavate vicevima. Smišljate li ih ili pokupite negde usput?

Andrija: Ima nekih koje sam ja izmislio, mada je većina iz naroda, ja ih samo adaptiram.

 

BETTY: Iznenadili ste publiku još jednim svojim talentom. Reč je o dečjoj poeziji.

Andrija: Odavno pišem poeziju i to ne samo dečju, tako da sam, kada sam osetio potrebu da se obratim najmlađima, napravio jedan odabir tih dečjih pesama i objavio knjigu naslovljenu kao Kišni glistac. Zvezde kod nas se bave ili samim sobom, ili politikom, niko mališanima. U isto vreme kada sam i ja objavio i Nikola Đuričko je objavio svoju knjigu. Čak nam je isti i izdavač. Toplo preporučujem njegove Dogodovštine jednog Džonija. Na kraju je, eto, ispalo da ima i nas glumaca koji se obraćamo najmlađoj publici, što je i te kako bitno, s obzirom na to da na TV kanalima nemamo više dečji, odnosno obrazovni program.

 

BETTY: Neki tvrde da je najteže pisati za decu.

Andrija: Meni nije. Dete sam sâm po sebi, naivan, infantilan, pišem ono što mene zabavlja i šta bih ja voleo da čitam. Dok pišem, ne kalkulišem, ne pravim neki kostur, nego krenem od prve strofe, pa gde završim. Mali ljudi to lako shvataju, jer i oni razmišljaju tako. Njima je najvažnije da je to iskreno. Mislim da je to što pišem neka vrsta nadrealizma koji deci pomaže da razvijaju maštu, koji ih tera na smeh. Oduševljavaju se dešavanjima, likovima, tako da se svi skupa zabavljamo, i ja dok pišem i oni dok čitaju.

 

BETTY: Omiljeni ste u narodu. Koliko to ponekad zna da bude teret?

Andrija: Pa to mi je životni izbor. Naravno da ponekad bude opterećujuće, sam ovaj poziv je pun stresa. Veoma je teško raditi za druge. Kad radiš za sebe, znaš koliko si uradio i nemaš na koga da se ljutiš, osim na sebe. Međutim, kada radiš za druge, treba svima da budeš dobar, treba da imaš veliku dušu i jak organizam, moraš biti umno, intelektualno i karakterno spreman da se daš drugima, ali i da budeš dobar primer.

BETTY: Na Žabljaku pravite vikendicu. Je li to mesto gde se odmarate od glumačkog posla?

Andrija: Nažalost, sve ređe idem na Žabljak. Poslednjih nekoliko puta odmarao sam se preko bare. Bio sam na Kubi, na Jamajci, potom u Kolumbiji. Kad se umorim od glume, onda pišem. Baš ovih dana pišem jednu dramu. Kolege me nagovaraju da snimim film po tome, ili da je postavim u pozorištu, videćemo šta će biti.

 

BETTY: Oprobali ste se i u muzičkim vodama, istina, više šaljivo nego ozbiljno. Ima li novih momenata na tom planu?

Andrija: Pa ako izuzmemo Plasida Živadinovića (alter ego koji izvodi parodije na narodnu muziku, prim.a.) i njegove hitove – nema. Ali doći će i to na red. Samo da uhvatim malo više slobodnog vremena i da se kockice poslože.

 

BETTY: Kad smo kod muzike, koji zvuk najviše prija vašem uhu? Šta od muzike čuvate u automobilu, u telefonu?

Andrija: Telefon koristim isključivo za pozive, dok u automobilu ne slušam muziku. Muziku slušam kad se zadesim na nekom javnom mestu, pa šta slušaju svi, to slušam i ja. Ne smeta mi nijedan muzički žanr, ali kad hoću da se opustim, onda slušam klasičnu muziku.

 

BETTY: Pre par godina imali ste fazu sa viškom kilograma, no nije potrajala dugo. Je li to bilo zbog neke uloge i kako ste vratili staru težinu?

Andrija: Ne, jednostavno sam imao privatnih problema, a tada ljudi malo pogube konce. Jeo sam previše, nisam pazio, nisam se kontrolisao i vrlo brzo sam nabacio 20 kilograma viška. I namučio sam se dok sam sve vratio u normalu. Tu morate biti jako disciplinovani, da postite bukvalno. Meni je višak kilograma počeo da smeta i zdravstveno i zbog mog posla, tako da sam sebi uveo režim kog se i danas držim.

 

BETTY: Pomaže li tu neki sport?

Andrija: U poslednje vreme ne stižem da se bavim sportom od silnih obaveza. Ali dosta se krećem, dnevno prelazim veoma mnogo pešačeći. Polako ulazim u godine u kojima je sport opasan, ipak sam ja u petoj deceniji (smeh).

 

BETTY: Imate li neki ritual pred izlazak na pozorišnu scenu?

Andrija: Ništa specijalno. Prođem scenom, pogledam je li sve od rekvizita na svom mestu, porazgovaram sa kolegama i to je to. Kod nas, u Teatru na brdu, svi radimo sve, nema zvezda, svi smo isti.

 

BETTY: Član Teatra na brdu je i Aleksandra Tomić, vaša devojka? Kako sve funkcioniše?

Andrija: Besprekorno. Vrlo verovatno ćete nas uskoro kao par gledati i na televiziji, ali da ne otkrivam previše.

 

BETTY: Hoće li se skoro povećati brojnost u vašem domu?

Andrija: Apsolutno sam spreman da postanem otac i ne plašim se toga. Želimo to i biće. Život vas vodi na razne strane i puteve, a onda prosto dođete do jednog momenta kada pomislite da je vreme za to. U stvari, istinski morate živeti život bez kalkulacija. To je poenta priče. Ne možete kalkulisati ništa, a posebno ne bilo šta vezano za decu. Sve mora da bude iz ljubavi.

 

BETTY: Koliko ste aktivni na društvenim mrežama?

Andrija: Koliko moram. Svaki put kad odem na internet, iznenadim se količinom gluposti i mržnje koju ljudi iznose tamo. Od stavova, preko komentara, bilo imenom i prezimenom, bilo anonimno. Malo šta pametno možete pročitati tu.

 

BETTY: Šta su reči kojih se često setite?

Andrija: Ako ne znaš gde si, onda se nisi ni izgubio.

 

casopis-srbija-maj-app
Chad Thomas Jersey