casopis-intervju-oktobar-srbija

Svetlana Bojković

Pola veka na sceni

 

Broj 76, oktobar 2019.

Karijeru je gradila vrhunskim ulogama, pre svega u pozorištu, ali i u serijama i filmovima. Mnoge njene replike iz predstava Madam San-Žen, Tri sestre, Marija Stujart, filmova Pas koji je voleo vozove, Zona Zamfirova, te serija Bolji život, Srećni ljudi, Porodično blago citiraju se i danas. Dobitnica je prestižnih glumačkih nagrada poput priznanja Zlatni ćuran, Joakim Vujić, Žanka Stokić, Branislav Nušić, Dobričin prsten, Zlatni platan, te Oktobarske nagrade grada Beograda. „Iskoristi dan“ njen je moto od koga ne odustaje uprkos godinama. Ekskluzivno za BETTY – Svetlana Bojković.

 

autor: Dalibor Mrdić

 

BETTY: Prošle godine navršilo se ravno pola veka otkako ste na pozorišnoj sceni. Je li bilo nekog posebnog obeležavanja ovog jubileja sa vaše strane?

Svetlana: Ne, nikako. Nikada nisam pridavala godinama neku posebnu pažnju, niti obeležavala te datume. Ni trideset, ni četrdeset, pa eto ni pedeset godina. Naravno, ne krijem to i ne stidim se toga. Nije to uopšte malo – pola veka glume. Ali nekako, kada obeležavate te datume, sve podseća na neki oproštaj, a ja nemam nameru da se opraštam još uvek.

 

BETTY: Ali su drugi obeležili tih vaših pola veka. I to jednom monografijom.

Svetlana: Da, izašla je monografija, druga po redu. Prva se pojavila kada sam dobila nagradu Dobričin prsten, to je bilo 2007. godine, a druga je izašla lane, povodom nagrade koju sam dobila od Udruženja filmskih glumaca Srbije. To priznanje nosi ime Pavla Vuisića. Uz tu nagradu uobičajeno je da se priredi monografija dobitnika. Pratio ju je i dokumentarni film sa dosta inserata iz serija i filmova u kojima sam glumila, te nekoliko razgovora sa mnom, izvučenih iz arhive.

 

BETTY: Kad smo kod toga, je li vam draža gluma na pozorišnim daskama ili pred kamerama?

Svetlana: Definitivno u pozorištu. To je živi kontakt sa publikom, sa ljudima i to je nešto što je nezamenjivo. Gluma je gluma i u svakom obliku mi je zanimljiva, to je moj život uostalom, ali kada snimate pred kamerama, radite segment po segment, ponavljate ono što nije dobro i nemate onu razmenu energije koja je i te kako prisutna tokom izvođenja predstave i koja je svaki put drugačija. Na kraju krajeva, drugačija je publika, drugačiji sastav ljudi, a ni predstava nije ista, čak i kada nema improvizacija. To je kao kada svirate neku kompoziciju – nikada je ne odsvirate potpuno identično.

 

BETTY: Kada ste zakoračili u svet glume, pre pedeset godina, jeste li sanjali da će vam se desiti karijera kakvu ste imali do sada? Je li vam se ostvarilo ono što ste tada maštali?

Svetlana: Od detinjstva sam htela da budem glumica i ništa drugo. Nikada nisam razmišljala da budem slavna, da budem popularna, prepoznatljiva. Samo sam želela da igram. U životu me je sve sustizalo mimo nekog plana. Imala sam i sreće, ali sam i jako mnogo radila, imala sam kontinuitet u radu, no nikada mi cilj nije bio dostizanje neke popularnosti i takva sam ostala do današnjeg dana. Naravno, prija kada vas ljudi prihvataju, kada vas pohvale, kada dobijete neku nagradu, to je jako prijatno, ali nikada to nije poremetilo moju unutrašnju skromnost. Pozorišna umetnost je mnogo veća od mene, ja sam samo, eto, imala sreću u životu da uđem u taj svet i da se time bavim.

 

BETTY: Jednom ste rekli da, kada ste svojim roditeljima saopštili da želite da se bavite glumom, oni su bili izričito protiv. Kako ste reagovali kada je vaša kći odlučila da krene istim putem?

Svetlana: Nisam bila protiv, samo sam bila iznenađena, s obzirom na to da ona do tada nije pokazivala sklonost ka glumi. U početku sam bila zbunjena i dobro sam je preslišala zbog čega želi tim putem, da li misli da je to lak posao, a onda je upozorila da dobro razmisli o svemu, jer život nije danas hoću, sutra neću. Najveću tremu u životu sam imala kada je trebalo da čujem to što je ona spremila za prijemni. Nisam znala šta da očekujem. Na moje primedbe je reagovala pozitivno, popravljala greške i nakon toga sam je ohrabrila, jer sam videla da ima i talenat i želju.

 

BETTY: Može li se danas na ovim prostorima živeti od glumačkog poziva i koliko to zna da bude težak život?

Svetlana: Pa znate kako, taj život bi bio jako težak kada ne bi bilo toliko ljubavi. Ta naša ljubav prema sopstvenom poslu je pokretač i način da se sve poteškoće prevaziđu. Čovek se muči dok gradi ulogu, ali to su slatke muke, na putu do slobode, istinitih trenutaka koje može da predstavi publici i da doživi tu uzvratnu energiju. Ne samo aplauz, jer ponekad su jako dragocene i tišine na koje naiđemo tokom predstave, kada osetimo da publika zajedno sa nama diše, zajedno sa nama pati.

 

BETTY: Priprema se nastavak serije Šifra Despot u kojoj imate zapaženu ulogu. Gde će još publika imati priliku da vas gleda u narednom periodu?

Svetlana: Igram i u novoj sezoni serije Psi laju – vetar nosi Radoša Bajića. Dobila sam izazovnu ulogu, potpuno drugačiju od svega što sam igrala do sada. Siniša Pavić priprema seriju Bolja prošlost u kojoj će me takođe biti. U seriji se ne pojavljuju Popadići, nema veze sa Boljim životom, samo je naslov asocijacija na tu seriju.

 

BETTY: Poznati ste kao neko ko kaže to što misli, ma koliko to nekome smetalo. Je li to opasno danas ovde?

Svetlana: Jednostavno, takva sam. Bilo opasno ili ne, to je jako zdravo. Nervira me kada vidim da kod velikog broja ljudi strah odlučuje kojim će putem krenuti. Pokoravaju se, gube dostojanstvo, odriču se vlastitog mišljenja.

 

BETTY: Gorući problem Balkana poslednjih godina je odlazak mladih. Jeste li se nekada našli pred tim izazovom – otići negde drugde?

Svetlana: Nikada. Prvo, ne bih mogla da živim nigde sem u Srbiji, uz to treba imati na umu i moj posao, jezik kojim govorim. Čak i da se bavim nekim drugim poslom, mislim da mi to ne bi padalo na pamet. Jednostavno, ne bih se osećala prijatno da živim u nekoj drugoj sredini.

 

BETTY: Pominjali smo nagrade na početku priče. Koliko vas one obavezuju da sa svakom narednom ulogom budete jednako kvalitetni kao do tada, ako ne i bolji?

Svetlana: Sa nagradom se ne završava vaša karijera, ali svaka nagrada sve više obavezuje, tera vas da budete bolji.

 

BETTY: Dali ste zanimljivu definiciju svog poziva: Gluma je kada ljudi ne primete da glumite!

Svetlana: Tako se zove i jedan film: Gluma je kad se ne vidi. To je, u stvari, vrhunac naše umetnosti, kada počinjete samo da postojite na sceni. Sve što se vidi da je gluma, makar ona bila i vrlo vešta, to je neko pravljenje. To nikada nije do te mere istinito da može uspostaviti kontakt sa publikom kao kada jednostavno izađete na scenu i budete ono što jeste.

 

BETTY: Postoje li momenti u prošlosti koje biste promenili kada biste stvari mogli vratiti na početak?

Svetlana: Ja sam na ceo svoj život, i privatni i profesionalni, jako ponosna. Nikada ne razmišljam o tome da bih nešto drastično menjala. Sve što vam život donese morate da podnesete, u lepim trenucima da uživate, loše da nekako prevaziđete i da živite. Nemoguće je da bilo čiji život, pa i moj, bude idealan. Treba ga pihvatiti kao takvog, šta god da vam donese.

 

BETTY: Imate li knjige koje čitate više puta, koje vas inspirišu?

Svetlana: Kada sam pravila pauzu u glumačkom poslu i boravila u Finskoj, imala sam više vremena za čitanje i tada sam se ponovo vratila Andriću. U tom periodu sam ponovo pročitala i Rat i mir, zatim knjige Bulgakova i još mnogo toga.

 

BETTY: Kada danas nađete slobodno vreme, kako ga provodite?

Svetlana: U Beogradu ga teško nađem, ali kad uhvatim neki slobodan trenutak, gledam da ga provedem sa dragim ljudima. Imam jako širok krug prijatelja, većinom van pozorišta i volim druženja sa njima. Sa druge strane, često idem i gledam predstave svojih kolega, interesuje me to.

 

BETTY: Kada smo kod toga, ima li mladih glumačkih imena koja ste zapazili po talentu i kvalitetu?

Svetlana: Smatram da smo jako talentovana nacija za glumu. Sve je više i više mladih glumaca, sjajno se snalaze s obzirom na to da teško mogu da se zaposle u nekom od pozorišta. Oni igraju u hotelima, domovima kulture, nalaze svoj prostor. U tome im pomažu i društvene mreže, putem kojih se reklamiraju. Gledala sam nekoliko odličnih kamernih predstava sa novim mladim glumačkim imenima.

 

BETTY: Kakvu muziku voli da sluša Svetlana Bojković?

Svetlana: Teško pitanje. Slušam sve, sem novokomponovane. Volim izvornu muziku, klasičnu takođe… Završila sam srednju muzičku školu, tako da sam pismena što se toga tiče. Volim i šlagere, džez, evergrin…

 

BETTY: Nakon 50 godina na sceni šta vas to i dalje gura napred?

Svetlana: Kako kaže latinska sentenca: Nula dies sine linea – nijedan dan bez crte. Nijedan dan čovek ne treba da pusti da mu prođe uludo. Bilo šta da uradite u tom danu, dobro je, samo da ga ne protraćite tek tako.

casopis-srbija-maj-app
Chad Thomas Jersey