srb52-oktobar-2017-web-1

MILAN VASIĆ

GLUMAC SA MUZIKOM U SRCU

Broj 52, Oktobar 2017

Šarmantan, neposredan, raspevan, nasmejan, sve u isto vreme. Iako je već dugo u Beogradu, Kosovsku Kamenicu u kojoj je rođen ne zaboravlja. Koristi svaku priliku da ode u rodni kraj, gde uživa u razgovoru sa roditeljima i šetnji prirodom. Iza njega su sjajne uloge, poput onih u serijama „Bela lađa”, „Miris kiše na Balkanu”, „Ranjeni orao”, „Greh njene majke”, „Pevaj, brate”, kao i u  filmovima „Jesen stiže dunjo moja” i „Vrati se Zone”. U ovom poslednjem, gledaoce je oduševio kako ulogom Maneta, tako i fantastičnom interpretacijom pesme „Lele Zone”. Ekskluzivno za BETTY – Milan Vasić.

Dalibor Mrdić

BETTY: Milane, da li ste više zaljubljeni u pozorište ili u film?

Milan: Film mi je veći izazov, jer kada radite predstavu pripremate je mesec-dva, nekad i više, dok se filmovi i TV serije kod nas danas snimaju dosta brže. U Holivudu je to naravno drugačije, ali kod nas budžet diktira uslove. Kada smo radili nastavak „Zone” imali smo probe i to je sjajno, ali je to kod nas prava retkost kada je reč o filmu. Sa druge strane, bez pozorišta ne može da se živi, pozorište je živa materija, koja pokreće svakog glumca. Taj osećaj kada je publika pored vas i kada osetite svaku njihovu reakciju, to je nezamenjivo. Jer, zbog publike sve i radite. Ja sam u pozorištu već poprilično dugo, pa mi je možda pomalo i dosadilo, tako da mi je film, kao što rekoh, veći izazov, ali pozorišna scena je osnov mog poziva.

BETTY: Pomenuli ste drugi deo „Zone Zamfirove” – film „Vrati se Zone”. Koliko ste danas, sa distance, zadovoljni onim što ste pružili u tom ostvarenju i šta mislite o samom filmu?

Milan: Ja sam toliko zadovoljan i ispunjen ulogom Maneta, da je to teško opisati. Naravno, kao i u svemu, postoje neki ljudi kojima se to ne dopada, ali nije to toliko važno. Film je odlično prošao gde god da je prikazivan. Generalno, prezadovoljan sam i filmom i svojom rolom, na to sam jako dugo čekao i mislim da je to lik koji jednostavno nosim u sebi. Mislim da sam u međuvremenu sazreo i kao glumac, nekako sam lako odigrao to, i ni u jednom trenutku snimanja nisam osećao neki napor. Uživao sam u svakoj sceni, na svakom setu. Čak sam bio tu i da pomognem mlađim kolegama, kako bi napravili što bolji posao.

 

BETTY: Kako birate šta ćete da igrate? Dešava li Vam se da ponekad odbijete neku ulogu?

Milan: Glumci na ovim prostorima nisu baš često u prilici da odbijaju uloge. Svega pet-šest puta mi se desilo u životu da sam kulturno izbegao neku predstavu, ili seriju, ali sam od početka znao da to nije za mene, nisam se prepoznavao ni na momenat u tekstu. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv takozvane „tezge”, ali i kad tezgarim u nekom komadu, to mora biti kvalitetno. Imam ja predstave koje su putujuće, u privatnoj produkciji, koje bi neko nazvao tezgom, ali trud mojih kolega i mene, energija koju dajemo na bini, ne dozvoljava mi da to nazovem tezgom. U njima nema ni jedne jedine vulgarnosti, niti psovke, nema jevtinih viceva, sve je u igri i u tekstu. Na sreću, imam matično pozorište u kome sam zaposlen, tako da, kada mi neko ponudi loš tekst, mogu kulturno da se zahvalim, a da ne zatvorim vrata za sobom. Jednostavno kažem da sam u tom trenutku prebukiran i to je to.

 

Milan: Ne postoji razlika između Beograda, Vranja, Subotice, Niša, Šapca, Valjeva… Nekada osetite da neki grad ima pozorišnu tradiciju, ali, to je jedva primetno. Igrao sam u gradovima u kojima pozorišna trupa nije nastupila 17 godina. I oni su sjajno reagovali. Ako imate dobar komad, gde god da igrate, reakcije će biti dobre.

 

BETTY: Ko je „krivac” što ste glumu izabrali za svoj životni poziv?

Milan: Moja prva komšinica Milunka, koja je inače učiteljica. Ja sam iz male sredine, gde su mi oduvek govorili da imam talenta, ali nisam imao gde da ga brusim i pokažem. Kada sam završio srednju školu, rekli su mi da je teško upisati glumu i ja sam odlučio da upišem Pravni fakultet, iako me to nije mnogo zanimalo. No, kako je prijemni na glumi bio sedam dana posle prijemnog na Pravnom fakultetu, a nisu bila potrebna originalna dokumenta, dođe moja komšinica Milunka i kaže: „Idi, probaj. Ako pokušaš, znaćeš možeš li, ili ne. Ako ne pokušaš, čitavog života ćeš se pitati da li si mogao to.” Položio sam prijemni, upisao glumu, diplomirao i evo me tu.

 

BETTY: I Vaši roditelji gaje ljubav prema glumi. Čak se pojavljuju i u jednoj od scena u nastavku „Zone Zamfirove”…

Milan: Moj otac je jako duhovit čovek. Ima 72 godine i smisao za humor ga ne napušta. Moji drugari obožavaju susrete sa njim. Kao vrlo mlad, amaterski je igrao u par predstava, ali mu je to očigledno bilo dovoljno da ga opčine „daske koje život znače”. Jedna od tih predstava je bila „Jazavac pred sudom” i on i dan-danas zna sve replike iz tog komada. A kad je reč o njegovom i maminom pojavljivanju u filmu „Vrati se Zone”, srce mi je puno što je došlo do toga. Sve je bilo neplanirano, iznenada. Nekad davno, bili su njih dvoje kod mene u Beogradu i mama u šali kaže „daj da se i nas dvoje prošetamo kroz neki kadar”. Na to moj otac počne da negoduje. Međutim, mama u tom trenu kaže ključnu rečenicu: „Ljubo bre, to će da nam ostane!” I to se meni uvrti u glavu. Kad smo snimali nastavak „Zone”, Jug Radivojević na jednom setu krene u potragu za dvoje starijih statista. Ja mu pomenem moje roditelje, on prihvati, prihvate i oni, i nađemo se u istoj sceni. Bilo je potrebno da njih dvoje samo prođu kroz kadar, pored mene, a ja da ih pozdravim: „Dobro jutro čika Ljubo, dobro jutro teta Olga! ” Na šta oni odgovaraju „zdravo sine. To su inače njihova prava imena. I to je nekako dobra fora za nas, za porodicu. Publika koja je gledala film, nije obratila pažnju na to, ali meni taj deo mnogo znači.

 

BETTY: Da li ste ikada imali tremu i kako ste izlazili na kraj sa njom?

Milan: Prvih šest-sedam godina karijere konstantno sam imao tremu, bez obzira na to ko je u publici. Posle ne. Jednostavno, prođe samo od sebe…

 

BETTY: A ako su roditelji u publici?

Milan: Kad su oni tu, onda pozitivno poludim. Uglavnom su tu na gotovo svakoj mojoj premijeri. Međutim, kada sam sa njima snimao onaj kadar, o kome smo maločas pričali, desilo se nešto neobjašnjivo. Ja sam poznat po tome da sve snimam iz drugog, maksimalno trećeg dubla, a tu scenu sa njima sam ponavljao 15-16 puta.  Bukvalno sam se izgubio, jer sam bio opterećen time kako će oni izneti taj svoj deo, hoće li pogledati u kameru… Tada sam imao najveću tremu u poslednjih 10 godina.

 

BETTY: Jeste li više „noćna ptica”, ili ranoranilac?

Milan: Ranije sam ustajao oko podne, čak i kasnije, a sad kad god da legnem, a to je retko pre dva sata, ustajem u 11 ujutru. Nisam neka noćna ptica. Volim da svratim na pršutu, sir i pivo uveče, ali retko kad ostanem napolju posle ponoći.

 

BETTY: Kako se najbolje odmarate?

Milan: Najbolje se odmaram kad radim (smeh). Odmaram se kad me umor baš onako poklopi, kad sam dva meseca konstantno u pokretu. Posle toga mi treba 45 minuta da se resetujem. Najkvalitetniji odmor za mene je u prirodi. Obožavam kad odem kod mojih na Kosovo, da zalegnem negde u travu. Zelenilo me opušta.

 

BETTY: Jeste li više zaljubljenik u zimu ili leto?

Milan: Proleće je moje godišnje doba.

 

BETTY: Postoje li pisci i naslovi kojima se vraćate?

Milan: Moram priznati da malo čitam. Znam da je to loše, ali šta da se radi. Prosto nemam koncentraciju, a ni vreme za to. Otkad sam počeo ozbiljno da se bavim glumom, retko kad sam imao slobodnih mesec dana da bih se, recimo, mogao posvetiti čitanju. Da imam malo više slobodnog vremena, sigurno bi se tu našla i knjiga. Ako se vraćam nekom piscu, onda je to Ivo Andrić. Njegova dela me opčine svaki put.

 

BETTY: Nakon predstave i TV serije „Pevaj brate”, moram Vas pitati šta privatno slušate, kada je reč o muzici?

Milan: Ja sam sa Kosova i meni je etno muzika tog prostora u srcu.

 

BETTY: Koju pesmu naručujete tamburašima u kafani?

Milan: Obično ne naručujem, nego uzmem mikrofon i pevam (smeh). Ako pak ne pevam, onda naručim neku boemsku, poput „Ovo je priča o nama”.

 

BETTY: Kad smo kod toga, mnoge ste oduševili interpretacijom pesme „Lele Zone” u filmu „Vrati se Zone”…

Milan: Dobio sam mali milion poruka kada se pesma zavrtela. I sve su pozitivne, svima se svidelo.

 

BETTY: Da li Vam je bio težak rad u muzičkom studiju?

Milan: Ne, jer poslednjih godina često pevam, što bi rekli – u formi sam. Već neko vreme razmišljam i da upriličim svoj koncert etno muzike. Bile bi tu pesme sa Kosova, iz centralne Srbije, iz Makedonije, Bosne… Sve što volim da pevam.

 

BETTY: Fizički izgled je takođe veoma važan za Vaš posao. Koliko brinete o tome?

Milan: Na nagovor kolege Milana Kalinića pre nekoliko godina sam krenuo u teretanu. On je baš predan tome, za njega nema izgovora. Trenira i kada svi drugi odustanu. Zahvaljujući njemu shvatio sam da je laž kad ljudi kažu – nemam vremena za trening. Uvek se može pronaći sat vremena dnevno. Otkako sam počeo da treniram, promenio sam i način ishrane, gledam da unosim zdrave namirnice, a sve to utiče i na zdravlje i na izgled.

 

BETTY: Kad smo već kod hrane, šta volite da jedete i znate li nešto od toga sami da pripremite?

Milan: Ne snalazim se sa varjačom, ali sam čovek koji voli meso. Na prvom mestu je jagnjetina, potom bifteci, suvo meso itd.

 

BETTY: Često pominjete Novaka Đokovića i uvek je to u superlativu…

Milan: Pre svega, iz istog smo kraja, dobro se poznajemo, ali bez obzira na to, celi ovaj region nikada nije imao kvalitetnijeg sportistu od njega. On je savršen uzor za decu i primer za odrasle. Znate li vi koliko je mališana zbog njega počelo da igra tenis?

 

BETTY: Koji Vas životni moto pokreće?

Milan: Živi svaki dan kao da ti je poslednji, jednom ćeš biti u pravu. Zvuči malo tmurno, ali i te kako ima smisla.

srb52-oktobar-2017-web-1app