srb40_oktobar-2016-magazin-web-1

ALEKSANDAR – SANJA ILIĆ, „Balkanika”

POŠTENO KROZ ŽIVOT

Broj 40, Oktobar 2016

Dalibor Mrdić

Prvu pesmu komponovao je sa 12, a prvi bend osniva već sa 18 godina. U međuvremenu, kao gimnazijalac piše prvi rok mjuzikl, ali i počinje da sarađuje sa muzičkim veličinama poput Lole Novaković, Bisere Veletanlić, Zdravka Čolića, Tereze Kesovije, Nede Ukraden, Dade Topića… Autor je muzike u nizu domaćih predstava, filmova i TV serija, kao i instumentalnih kompozicija koje se emituju u avionima „Er Srbije”. Krajem devedesetih godina prošlog veka pokreće projekat „Balkanika”, sa kojim je obišao gotovo ceo svet. U iščekivanju novog, četvrtog po redu albuma „Balkanike”, koji će se zvati „Stand Up” i koji će se pred publikom naći ovih dana, razgovaramo sa njegovim osnivačem i kreativnim vođom Aleksandrom – Sanjom Ilićem

BETTY: Kada smo Vas pozvali da dogovorimo susret i intervju, rekli ste nam da ste na Kosmaju, zauzeti oko uređenja kuće Vaših predaka. Arhitekta u Vama je i dalje aktivan?

Sanja: To je kuća na imanju mog pradede, čuvenog srpskog poslanika Alekse Žujovića, koji je 26 godina bio narodni poslanik u Kraljevini Jugoslaviji. Na tom imanju je moj otac pre nekih 50–60 godina napravio kuću. U pitanju je obična kuća, ništa specijalno, ali je to podneblje neverovatno. Taj deo Balkana ima neku posebnu energiju koju ne mogu da objasnim, ali je savršeno osećam. Sećam se kako su nekada moja baka, majka i tetke obožavale da idu tamo. Odu na pet dana i vrate se pet godina mlađe. đe. Na Kosmaju je ruža vetrova. U stvari, moj sin Andrej je krenuo sa idejom da se ta kuća dotera, a ja sam bio angažovan kao nadzorni organ. Međutim, znate kako je to sa majstorima… Onog trenutka kada vam majstori uđu u kuću najbolje je da otputujete negde i ne vraćate se dok sve ne bude gotovo. Ali to ne može. Ja sam stalno sa njima i opet ne ide sve kako smo zamislili, ali privodimo posao kraju. Mislim da je svakome ko mnogo radi, ko se mnogo troši, ko mnogo razmišlja potrebna takva oaza gde će povremeno da se skloni i odmori od svega.

BETTY: Možda nekada u budućnosti i Vaš studio premestite tamo. Jeste li razmišljali o tome?

Sanja: Razmišljao sam, ali se plašim – kada bih to uradio, napravio bih istu grešku kao kad sam prethodni studio instalirao u svojoj kući. To znači da ste stalno na poslu. Dobijete ideju u tri sata noću, ustajete, palite uređaje i posao počinje. To je možda dobro za umetnost, ali ne i za stvaraoca.

BETTY: Šta se dešava na polju muzike kada je reč o grupi „Balkanika”?

Sanja:  Mi smo još pre godinu dana završili novi album i vrlo je verovatno da će kada se ovaj intervju nađe pred vašim čitaocima, album već biti u prodaji. To je u muzičkom smislu nešto potpuno novo, mislim da će mnogi biti iznenađeni. Sve su pesme na engleskom jeziku, pop-rok zvuk je u pitanju sa primesom etno-muzike. Svi se pitaju zašto tako. Zato jer je to neki moj milje sa kojim sam ja počinjao u životu. Ceo život sam se bavio time i onda u jednom trenutku otišao u etno-vode, što me je držalo nekih desetak godina i sad se ponovo vraćam prvobitnom izrazu. Mnogima će biti čudno – „Balkanika”, pa na engleskom. Međutim, mi smo već svirali dosta koncerata u Poljskoj, Sloveniji, Italiji sa novim repertoarom i reakcije su bile više nego sjajne. Nedavno smo nastupali i na Zlatiboru i jednu od tih novih pesama svirali smo čak četiri puta na bis. Četiri puta pesmu koju publika nije čula nikada pre! Čak i oni koji ne znaju engleski jezik prepoznaju dobru atmosferu koju ta pesma nosi. Imamo dobre povratne reakcije, imamo zanimljive goste na albumu, verujem da će i publici biti zanimljivo.

BETTY: U međuvremenu „Balkanika” je dobila i neke nove članove…

Sanja: Da, grupa sada ima od devet do dvanaest osoba. Hteo sam da ovaj album i predstojeću turneju radimo potpuno bez duvača, međutim, prošle godine smo nastupali u Guči i onda sam odlučio da ostanu bar dva trubača. Naš novi pevač Mladen Lukić odlično svira trombon, reč je o akademski obrazovanom muzičaru, tako da je to sada sjajna duvačka sekcija. Sećam se, prošle godine smo svirali na izložbi „Expo” u Milanu i posle toga smo se okupili u gradu Asizi, prelepom italijanskom renesansnom gradu i devojke iz organizacije, Italijanke, bile su oduševljene onim što čuju. Bilo im je neverovatno da je toliko toga stalo u te pesme, od onog iskonskog sa Balkana do savremenog. Odavno znam da su na sceni najvažniji muzičari, ta njihova sinergija. Moram pohvaliti i ritam sekciju, bubnjar, basista, gitarista i perkusionista su prosto neverovatni, tu su i sjajni ženski vokali, Mladena sam već pomenuo, on je svoje umeće pokazao i kroz „X faktor”, gde se takmičio, a tu smo negde i moj prijatelj Ljuba Dimitrijević i ja… Mladost i iskustvo.

BETTY: Je li Vam rad na novom albumu „Balkanike” ostavio prostora za pozorišnu i filmsku muziku, kojima se takođe bavite?

Sanja: Ne. U potpunosti sam se predao ovome. Pre toga radio sam muziku za jednu od serija Radoša Bajića, zatim za film „Led”, te za jedan romski serijal, ali poslednjih godinu i po dana u fokusu mi je bio isključivo naš album, koji će se zvati „Stand Up”. Eto, da i taj detalj otkrijemo vašim čitaocima.

BETTY: Interesuje me kako to da je jedan rođeni Beograđanin iz urbanog gradskog miljea ušao u priču „Selo gori, a baba se češlja…”? Naime, Vi ste radili muziku za pomenutu seriju.

Sanja: Bitan je osećaj, bitno je da uđete u srž priče. Nedavno sam davao intervju jednoj crnogorskoj televiziji i pita me voditeljka: Koliko Vam je inspirativno ovo podneblje, jeste li radili nekada na temu mora? I kažem ja: Davno je to bilo, ali pisao sam pesme i za Splitski festival! Mnoge pesme koje su u Dalmaciji postale gotovo tradicionalne pisao je, zamislite – Srbin iz Šumadije!

BETTY: Kakva je situacija sa autorskim pravima kod nas, jeste li zadovoljni situacijom u toj oblasti?

Sanja: Ove godine sam prezadovoljan, dobio sam tri puta više novca nego prethodnih godina. Ne znam kako to funkcioniše, a i ne raspitujem se mnogo. Nekada smo mi, mlađi kompozitori, čak i kad nismo imali velike hitove, godišnje dobijali od tantijema novac za otprilike jedan fini novi automobil. Danas je to ipak mnogo, mnogo manje.

BETTY: Koliko Vaših pesama je do sada objavljeno, znate li taj podatak?

Sanja: Zanimljivo pitanje. Nikad me to niko nije pitao, a ni ja nisam nešto razmišljao o tome. Ima ih jako, jako mnogo, ne samo zato što sam ja bio posebno produktivan nego i zato što taj moj stvaralački vek dugo traje. Počeo sam da komponujem sa 16 godina, pa nije ni čudo da sam ih napisao toliko (smeh).

BETTY: Je li ostala neka neostvarena želja na tom planu, da određeni izvođač peva neku Vašu pesmu?

Sanja: Iz onog predratnog perioda, kada sam bio fokusiran na pop muziku, nije ostala bukvalno nijedna neostvarena želja. Imao sam tu sreću da sam poznavao i sarađivao sa najvećim pevačkim imenima tadašnje Jugoslavije. Sve svoje neostvarene želje iz tog perioda sada polako realizujem, pa će to potrajati narednih desetak godina. (smeh)

BETTY: S obzirom na to da su Vam i otac i brat poznati muzičari, da li je bilo nekog nadmetanja, dokazivanja?

Sanja:  Ne, jer smo mi bili na potpuno drugim kolosecima. Drugi kolosek, ali isti smer. Ja sam bio na akademiji kod istog profesora kod koga je moj otac završio, a posle je i moj brat krenuo kod njega… Ja sam u jednom trenutku prekinuo studiranje muzike i otišao na arhitekturu, dok se Dragan okrenuo orkestrima. Posle je kod njega došla i „Generacija 5”, a ja sam nakon arhitekture počeo da komponujem za festivale. Tek tu i tamo smo radili ponešto zajedno. Naš otac je umro relativno rano, ja sam tada imao 19, Dragan 13 godina, tako da sam ja prema bratu imao taj neki zaštitnički stav.

BETTY: Svi Vas znaju kao pijanistu, odnosno klavijaturistu. Malo ljudi zna da ste u jednom periodu života svirali i bas gitaru…

Sanja: To je priča iz moje rane mladosti. Ne znam kako ste se toga setili. S porodicom sam išao sam u Italiju da kupimo orgulje, ali u to vreme teško je bilo preneti veću količinu novca preko granice, a nije ga ni bilo u ogromnim količinama. Elem, ne mogavši da obezbedim dovoljno novca za orgulje, otac mi je u Italiji kupio električnu gitaru sa četiri magneta i neko pojačalo. Ja sam počeo da sviram sa jednim bendom, nismo imali bas, a na toj mojoj gitari, kada ostane jedan magnet, dobijao se perfektan bas zvuk. Brzo sam ušao u fazon, tako da su me u Beogradu u jednom trenutku smatrali velikim talentom za taj instrument.

BETTY: Zanimljivo je da je prvo nastao prvi album „Balkanike”, pa tek onda grupa…

Sanja: Da. U jednom trenutku ja sam se jednostavno povukao iz javnog života. Imali smo divnu kuću u Višnjičkoj banji nadomak Beograda, lep pogled na Dunav, velika terasa… Pokojni Ljubiša Stojanović Luis mi je tada iz Nemačke doneo opremu za snimanje koju u to vreme niko na Balkanu nije imao. Na našoj sceni tada je došlo do smene generacija, pevači godine su postala imena koja do tada nisu mogli stići ni do predtakmičenja i više me to nije zanimalo. Moja pokojna supruga Zlata Petković je lepo zarađivala, tako da sam mogao sebi dopustiti luksuz, čak i da ništa ne radim. I iz mene je tada počela da izlazi neka potpuno drugačija muzika. Imao sam ideju da to bude zvuk blizak duhovnom, sa puno horoatmosfera, da bude oslonjen na Balkan, pre svega na Srbiju, Vizantiju… Svoj doprinos tome su dali i svi ljudi sa kojima sam sarađivao na tom albumu. Međutim, grupa nije postojala. Kada je sve bilo gotovo, morao sam nekako nazvati taj album, i ja ga nazovem „Sanja Ilić i Balkanika”. Album izađe za PGP RTS i vrlo brzo od njih mi stigne poziv da uradimo i neke video-snimke. Ja pozovem ljude koji su svirali na albumu zajedno sa mnom, ne misleći uopšte da je to moja grupa. Album je izašao u decembru, a već u februaru zovu me iz Maribora gde je moj, sada već pokojni, prijatelj Tomaž Pandur odneo jedan primerak tog CD-a i kažu: Da li biste vi nastupali sa Balkanikom u Mariboru? Pristanem ja, ali kažem da nam za nastup trebaju i veliki hor i veliki orkestar. Kažu oni: Imaćete sve. Vidim – nemam kud. Zakažemo i termin koncerta, 26. jun. I okupim ja bend, 16 ljudi. I nastupimo tog 26. juna u Mariboru. Bio je to naš prvi koncert. Ostalo znate.

BETTY: Komponovali ste himnu Crvene zvezde. Jeste li zvezdaš u duši?

Sanja: Zvezdaš, definitivno. Tu pesmu sam uradio iz navijačkog nadahnuća. Pesma nije naručena, nego sam se ja prijavio na konkurs. I mogu vam reći da su mnogi tada veoma uspešni kompozitori takođe konkurisali. Žiri je odlučio da to bude moja pesma. Međutim, ja nisam konkurisao za himnu Crvene zvezde nego za navijačku pesmu fudbalskog kluba. I napravio sam baš onako rokersku, žestoku navijačku pesmu. Kada je pesma prošla konkurs, onda su neki iz kluba rekli da bi bilo dobro da to bude himna celog Sportskog društva „Crvena zvezda”. I onda je u priču ušao Ljubivoje Ršumović, takođe navijač Zvezde, i od mog teksta napravio nežnu varijantu: „Mladići borovi, devojke jele, bore se pošteno za crveno-bele…”. U tom trenutku ja sam bio očajan jer je cela moja prvobitna koncepcija pala u vodu. Utešno mi je bilo to što sam, eto, napravio himnu, ona će ostati za sva vremena. Sećam se, promocija himne je bila na stadionu Zvezde pred početak utakmice sa zagrebačkim Dinamom. Ja dirigujem horom „Branko Krsmanović” i dobijem aplauz od 90.000 ljudi, koliko ih je tada bilo na tribinama stadiona. Taj huk ću pamtiti celog života i sanjati da mi se ponovi nešto slično.

BETTY: Bavite li se nekim sportom rekreativno?

Sanja: Idem na ći-gong. Klupske prostorije su mi u komšiluku i to je prvobitni razlog što sam odabrao tu drevnu kinesku veštinu. Ći-gong je nešto poput joge. Pokretima tela i pravljenjem figura vi dajete podstrek različitim organima da rade pravilno.

BETTY: Poznati ste kao miran i staložen čovek. Kako postižete taj mir u ovo vreme brzine i stresa?

Sanja: Dugo sam živeo u dobrim i normalnim uslovima, akumulirao pozitivnu energiju, tako da sam uspeo da izbalansiram sve ono loše što nas je stiglo poslednjih par decenija. Znam da šut s rogatim ne može, kao i da se ne može glavom kroz zid. Onog trenutka kada to shvatite vi birate svoj put i svoju priču. Veoma je važno da kroz život idete pošteno, to su me učili moji roditelji, to ja sada učim svoje dete, jer samo jedna trunka nepoštenosti u životu može mnogo da vas košta.

aaaaa
Chad Thomas Jersey