djule

Zvonimir Đukić Đule/Van Gogh

MI SLIKAMO NOTAMA

Broj 28, Oktobar 2015

Oni su jedan od regionalno najboljih bendova. Iza sebe imaju prepune koncerte u najvećim dvoranama, devet studijskih i tri koncertna albuma, dve MTV nagrade za najboljeg regionalnog izvođača. Sve što nije rekao u knjizi „Tragovi prošlosti” Zvonimir Đukić Đule, gitarista i pevač grupe Van Gogh, govori ekskluzivno u intervjuu za BETTY…

BETTY: Naredne godine obeležavate 30 godina postojanja grupe. Kakav je osećaj?

Đule: Osećaj je kao da smo na početku. Prisutno je to neko obnavljanje iz godine u godinu i provetravanje, kako idejno tako i energetsko i emotivno… Evo, posle 30 godina bend je nikad raspoloženiji za putovanja, za koncerte, kojih, čini mi se, nikada nismo imali kao sad. Na bini smo maksimalno energični, a i sam album „Neumeren u svemu”, koji promovišemo na ovoj turneji „Licem u lice”, zasigurno je jedan od najboljih studijskih albuma grupe Van Gogh. Za 30. rođendan benda duvaćemo 30 svećica na torti i u mnogim gradovima regiona na jedan potpuno drugačiji način obeležiti jubilej. Iskreno, mi bismo voleli da to bude akustično.

BETTY: Dakle, publika može očekivati i rođendansku turneju Van Gogha?

Đule: Neće to biti klasična rođendanska turneja, ali red je da se obeleži jubilej, a nama je utoliko inspirativnije što ćemo to uraditi u unplugged varijanti, na jedan potpuno drugačiji način u odnosu na sve naše dosadašnje turneje. Sviraćemo kako nove tako i neke starije pesme, one koje retko možete čuti na našim koncertima, ali i neke standardne, u akustičnoj verziji.

BETTY: Sa albuma „Neumeren u svemu” već šest, sedam pesama je na standardnom repertoaru. Koliko je danas, u vreme singl-pesama, teško nametnuti se publici u tolikoj meri?

Đule: Za četiri pesme smo radili spotove i raduju nas reakcije kako starije tako i mlađe publike. To su „Nešto vuče me dole”, „Prva i poslednja kap”, „Skačem, skači” i „Anđele, moj brate” koja je, nakon spota sa Petrom Božovićem u glavnoj ulozi, dobila još jedan, sa koncerta u beogradskoj „Hali sportova”. Publika odnedavno na našem You Tube kanalu može pogledati i 60-minutni snimak koncerta, tako da se oni koji su bili prisete kako je to izgledalo, a oni koji nisu – da vide šta su propustili (smeh). U tom snimku zaista može da se oseti energija publike na pesme sa tog našeg, još uvek novog albuma.

BETTY: Mnogi komentarišu da se Van Gogh, nakon par albuma na kojima ste eksperimentisali, ponovo vratio rok-zvuku…

Đule: Čovek koji se ne menja i koji ne dopusti sebi slobodu da bude drugačiji je čovek koji stagnira. Menjanje je disciplina hrabrosti. Ta naša promena pravca, od albuma do albuma, je poprilično bila nesvesna, vođena našim instinktom i senzibilitetom. Mi se kao bend ne dodvoravamo publici, jednostavno sledimo svoja osećanja. I ko zna kakav će sledeći album da bude. Možda lagan, možda nikad tvrđi. Ali, bitne su emocije i ono što te pesme govore.

BETTY: Čini li Vam se da je, zahvaljujući festivalima, rokenrol ponovo oživeo na našim prostorima?

Đule: Rokenrol ni stilski, ni ideološki, ni energetski nikada nije ustuknuo. Samo se možda nivo primitivizma u regionu enormno povećao poslednjih godina. Primetno je da nikada više festivala nije bilo kao danas – i to je odlična stvar. Svaki grad polako dobija svoj festival, svaki grad dobija neko svoje obeležje, pojavljuju se neki novi hrabri ljudi, spremni da se uhvate u koštac sa organizovanjem takvih događaja. I u gradovima se polako razmišlja u tom pravcu, da se što bolje turistički predstave, da popune i hotele i lokale i trgove u bar jednom delu sezone. Nama je leto najaktivnije kada je reč o svirkama, non-stop smo negde na koncertima i srećni smo zbog toga.

BETTY: Ovog leta imali ste sjajan koncert i na Zaječarskoj gitarijadi, koja je vratila stari sjaj. Jeste li uspeli da ispratite bar deo takmičarskog programa i kako Vam se čine ti mladi bendovi, koji polako kreću Vašim stopama?

Đule: Pratio sam onoliko koliko sam stigao i moram priznati da me je oduševio nastup „Jenner”, u pitanju je sjajan ženski speed – metal bend. Znaš kako je to kod nas, od grada do grada, stalno na točkovima, kad stigneš, prvo ideš na tonsku probu, ali u Zaječaru sam baš uspeo da odvojim vreme za to jedno takmičarsko veče i definitivno mogu reći – rokenrol ne treba da brine za budućnost na ovim prostorima!BETTY: Nezaobilazni ste i na EXIT-u poslednjih godina…

Đule: Da, ove godine smo nastupili u delu EXIT–ovog programa „Sea dance” u Budvi. To nam je bio možda i jedan od najboljih nastupa u poslednjih pet godina. Nekako se sve poklopilo: vreme, mesto, so, more, pesak, znoj…

BETTY: Na prethodnoj turneji sa Van Goghom je putovao Vaš sin, ove godine je išao Srbin sin (Srboljub – bubnjar grupe Van Gogh, op.a.). Da li ste im nekada iz nekog razloga savetovali da ne krenu Vašim stopama?

Đule: Drago nam je da idu sa nama, da uče život na vreme, usput zarade neki džeparac. Što se tiče saveta – oni tu ne pomažu mnogo. Oni najbolje znaju šta ne žele, ali je problem što retko kad znaju šta žele. To ih verovatno spasava od pogrešnog izbora. A što se tiče rokenrola, ja nikad nisam bio nezadovoljan svojim izborom. Istina, neki dani su ovakvi, neki onakvi, ali besmisleno je tražiti grešku u nekom od dana koji su za nama, jer vreme ne možete da vratite.

BETTY: Kako se Đule najbolje odmara, kako punite baterije?

Đule: Nećete mi verovati, ali odgovor je: u našoj limenoj kutiji kojom putujemo – našem kombiju. Mi ga zovemo magična kutija. Tu se dešava nesvakidašnja zabava i kad bi se to snimalo, ili kad bi se pisale priče iz kombija, bio bi to bestseler, mnogo zanimljiviji nego knjiga „Tragovi prošlosti” posvećena Van Goghu, koju takođe promovišemo na ovoj turneji. U kombiju se reanimiramo, vraćamo sećanja, odmaramo, umaramo i opet tako u krug.

BETTY: Slušate li muziku tokom putovanja?

Đule: Retko. Više gledamo filmove, sve ono što ne stignemo da ispratimo.

BETTY: Pratite aktuelne trendove, publika sva događanja vezana za bend može da vidi i na društvenim mrežama. Posebnu pažnju privlače fotografije sa koncerata, čiji ste autor često i Vi sami…

Đule: Više je to potreba da se neki momenti otrgnu od zaborava. Da se uhvate ti neki trenuci ispunjeni pozitivnom energijom. Kada se nakon 15 godina osvrnem, verujem da će mi biti drago što to imamo zabeleženo.

BETTY: Da li je bilo prilike da otputujete ovog leta negde na neki odmor?

Đule: Pa, mi stalno putujemo, a odmor nam je gde god da stignemo. Prednost ovog poziva je taj što sami sebi određujemo kad i koliko ćemo na odmor. To je danas zaista privilegija.

BETTY: Razmišlja li grupa Van Gogh  novom albumu?

Đule: U decembru će biti dve godine od izlaska albuma „Neumeren u svemu” i nekako su nam na pameti brojne nove ideje i ritmovi. U našoj „čarobnoj kutiji” (kombiju, op.a.) imamo sve, napon od 220 V, naprave na kojim beležimo ideje za nove pesme, možemo tu ne samo da živimo već i stvaramo. Dosta novih pesama je upravo tu zabeleženo tokom ovog leta i verovatno ćemo publiku krajem novembra obradovati jednom novom pesmom, koja će biti najava tog našeg jubileja naredne godine. Opstali smo – u tome je suština. Nismo posustali, nismo se predali i nismo pokleknuli pred navalom novih žanrova.

BETTY: Kada ste krenuli 1986. godine, jeste li mogli pretpostaviti da ćete jednog dana slaviti 30 godina benda?

Đule: Ma, ni pod razno! Srba i ja smo ušli u podrum da pobegnemo od dosadne svakodnevice, a ne da pravimo ozbiljan bend. Fakulteti su nam bili dosadni, polako smo se spremali da ih napustimo… Možda ne zvučim edukativno u ovom trenutku, ali jednostavno je bilo tako. Tu je nastao naš prvi album i pesma „Tragovi prošlosti”. Odatle smo krenuli na to neko putovanje. Ne mogu reći da je to bila turneja. Posle je sve išlo nekako samo od sebe. Upravo o tome govori knjiga „Tragovi prošlosti”, koju smo maločas pominjali. Da bi znali kuda idemo, moramo znati odakle smo krenuli…

BETTY: Kada ste se dohvatili mikrofona, nakon odlaska Gorana Milisavljevića iz benda, jeste li mislili da je to samo prelazno rešenje, dok ne nađete adekvatnu zamenu, ili ste bili svesni da ćete morati i to da radite u nastavku karijere?

Đule: Meni je uloga pevača nametnuta od strane Cajgera, basiste grupe „Generacija 5”, Srbe i Milana Mladenovića. Oni su me naterali da pevam. Ja sam čovek sa šprahfelerom, ne umem da kažem glas R. Želja mi je bila samo da sviram, da nema reflektora uperenih u mene, nego da iz senke te neke naše pesme delimo sa ljudima. Međutim, nije mi se dalo. Tako danas kad taj drugi album, na kome se nalazi i pesma „Neko te ima”, čujem negde, jasno osetim frustracije u svom glasu. Ja sam pesme za taj album pisao tako da u njima ne bude nijedno slovo R. Posle sam razbio tremu… Mnogo je boljih pevača od mene, međutim, nije bitno da budeš savršen u pevanju ili sviranju, važno je da imaš želju da sa ljudima deliš neke emocije i da je to iskreno… To je suština rokenrola.

App_SER_cover_oct2015
Chad Thomas Jersey