casopis-viktor-savic

Viktor Savić

Samo treba verovati

 

Broj 77, novembar 2019.

 

Ima 36 godina i već je jedan od najpopularnijih glumaca u Srbiji. Igrao je u serijama Košarkaši, M(j)ešoviti brak, Budva na pjenu od mora, filmovima Šišanje, Gorčilo, Montevideo, Bog te video i Montevideo, vidimo se. U seriji Pet glumio je rame uz rame sa ocem Jovanom, članom bluz grupe Zona B. Leti se druži sa knjigama, zimi sa snowboard-om. U međuvremenu ga možete videti i u Tetaru na brdu, koji je pokrenuo skupa sa par kolega u svom rodnom kraju. Ekskluzivno za BETTY – Viktor Savić.

Autor: Dalibor Mrdić

 

BETTY: Jedan ste od osnivača beogradskog Teatra na brdu. Kako je došlo do te saradnje i imate li neki dugoročni plan kada je reč o pomenutom pozorištu?

Viktor: U tom delu Beograda živim od svoje druge godine, tu sam išao u vrtić, potom i u osnovnu školu, tako da imam neki osećaj odgovornosti prema svom kraju i njegovim kulturnim dobrima. S obzirom na to da Banovo brdo smatraju gradom za sebe, onda treba i da ima svoje pozorište. Udružilo se nas nekoliko kolega, od opštine smo na korišćenje dobili Dom kulture, čak i nešto novca kojim smo renovirali te prostorije, napravili pozorišnu scenu, a potom i krenuli sa kreiranjem repertoara, što i jeste naš posao. Prostor smo zakupili na pet godina, sa obavezom da ga održavamo, da sami pronalazimo načine funkcionisanja i neophodne finansije. Trenutno su na repertoaru komadi Šećer je sitan, osim kad je kocka; Pazi šta želiš; Idem putem, pa zagrlim drvo; Prah, a od nedavno i Celo telo tu me boli u režiji Nikole Pejakovića, sa Svetlanom Bojković, Radovanom Vujovićem i Andrijanom Oliverić na sceni.

 

BETTY: Kakve su reakcije publike na predstavu Šećer je sitan, osim kad je kocka u kojoj tumačite jednu od glavnih uloga?

Viktor: Podjednako dobre kako u Beogradu tako i u Čačku, Novom Sadu, Bijeljini, gde smo igrali i gde su karte rasprodate za par sati. To je jedna dobra, kvalitetna komedija, bez prizemnog humora, u kojoj publika zaista uživa.

 

BETTY: Za sada su vam na repertoaru isključivo komedije.

Viktor: Naša ideja i zamisao je bila da se bavimo komedijom uz povremene izlete i eksperimente u druge pozorišne žanrove. Imamo ideje i za neki dramski komad, istorijski, možda i neki triler, ali sve to najviše zavisi od budžeta.

 

BETTY: Serija Pet u kojoj ste igrali sa svojim ocem, privukla je dosta gledalaca pred male ekrane. Kakva iskustva nosite sa tog snimanja?

Viktor: Da, moj otac nije glumac i zaista me je reditelj serije Balša Đogo oduševio hrabrošću da angažuje ljude koji su ili zaboravljeni, ili ih nikad nismo ni videli pred kamerama. Ja sam se sasvim slučajno našao u toj seriji. Naime, oni su se raspitivali za Jovana, pa kad su saznali da je moj otac, onda su me zvali da ih povežem. Tako sam i ja dobio ulogu. Moj otac je i kao dečak imao ponude da glumi. Prijatelji mog dede, a njegovog oca, bili su pokojni Severin Bijelić i Pavle Vuisić, ali to njega nije zanimalo. No, s obzirom na to da je sada u penziji, da ima malo više slobodnog vremena, uz malo mog nagovaranja, pristao je. I pošto je igrao nekoga sličnog sebi, brzo se snašao.

 

BETTY: Jovan je muzičar koji je, eto, sada u svetu glume, a vi ste glumac koji ima povremene muzičke izlete. Hoće li biti neke saradnje između vas i na muzičkom planu?

Viktor: Muzika i gluma su usko povezane umetnosti. Meni nije prošao nijedan dan u životu a da ne poslušam neku muziku i to sve moguće žanrove, jer tata mi je bluz muzičar, mama voli rok, ja sam odrastao na rep zvuku, a ponekad slušam i tehno. Ujutro kada se probudim odaberem koji muzički žanr će mi taj dan biti motivacija. Što se tiče mog muzičkog angažmana, pripremio sam jedan novi singl, i spot je snimljen, tako da ću ga uskoro predstaviti publici. Nemam neke poslovne ambicije na tom planu, to mi ne određuje ništa u životu, jednostavno – ispunjava me, tako da snimam kad osetim potrebu za tim i kad nađem dovoljno slobodnog vremena.

 

BETTY: Možemo li čitaocima otkriti delić te nove pesme koju će uskoro moći da čuju?

Viktor: Sve je manje bisera kao Vladeta Jerotić, sve je više likova kao Miroljub Petrović…

 

BETTY: Koliko ste prisutni na društvenim mrežama i jesu li one danas nezaobilazan deo naših života?

Viktor: Imam profil jedino na Instagramu. Facebook nikad nisam otvorio, mada sam čuo da tamo ima nekoliko profila koji glase na moje ime. Društvene mreže su danas neophodne ukoliko se bavite javnim poslom, prosto, bez toga ne može. Nedavno sam se molio da neko uništi Instagram, jer svojevoljno ne mogu da ga napustim (smeh). Znam da mi donosi zaradu, često i veću od mog prvobitnog poziva – glume, ali time se treba baviti, imati vremena za to.

 

BETTY: Kada ste shvatili da je gluma ono čime ćete se baviti u životu?

Viktor: Još kao mali išao sam u objekat gde je danas naš Teatar na brdu kod Bate Paskaljevića i Ružice Sokić. Kod njih sam pohađao časove godinu dana, potom otišao na audiciju kod Mike Aleksića, prošao i nastavio da učim glumu skoro deset godina. Nakon toga je došla srednja škola i interesovanje za sport. Želeo sam da se bavim sportom, međutim, kada je došlo vreme da se odabere fakultet, najprirodnija i najbliža mi je bila gluma, tako da sam se prijavio na FDU i upisao već u prvom pokušaju. Čini mi se da je to neki moj prirodni životni put.

 

BETTY: Nađete li danas vremena za sportske aktivnosti i na šta izbor najčešće padne?

Viktor: Nažalost, to je najčešće teretana, odnosno vežbe u zatvorenom prostoru od kojih sam uvek bežao, jer sam celog života trenirao nešto sa loptom. Zbog posla sam prestao da igram i basket i fudbal, da se ne bih povredio, tako da su mi preostali teretana, snowboard i roleri. Snowboard obožavam, tako da bi se moglo reći da živim od zime do zime (smeh).

 

BETTY: Koje vam je omiljeno mesto za odmor?

Viktor: Iz prethodnog odgovora dâ se zaključiti da je to planina. Nije važno koja, bitno je da sam u prirodi, u šumi, da ima snega i to je to.

 

BETTY: Šta ste od knjiga poslednje čitali?

Viktor: U poslednje vreme dosta čitam knjige iz sveta duhovnosti. Nesveti, a sveti arhimandrita Tihona, ili Večne zagrobne tajne igumana Antonija jesu dela koja su me oduševila. Čitao sam nedavno ponovo i Braću Karamazove. Kućnu biblioteku obnovio sam Tolstojem, Gogoljem, Gorkim, Dostojevskim – tim ruskim velikanima, pa ću jedno po jedno delo ponovo da čitam.

 

BETTY: Kada smo već kod Rusije, dosta vaših kolega iz Beograda snima i glumi tamo. Jeste li vi nekada razmišljali o eventualnoj inostranoj karijeri?

Viktor: Nisam. Oduvek sam se trudio da ovde napravim podlogu na kojoj mogu da gradim ozbiljnu priču i da postavljam svoja pravila, od toga da biram šta ću da igram, do toga da sam biram partnera, što nas je učio profesor Vladimir Jeftović na FDU. Mnogo sam se mučio oko svega i sada ne bih da počinjem ispočetka. Ali nije samo to problem. Imam velike ambicije vezano za ovaj prostor. Ruski bih voleo da naučim samo da bih mogao da čitam Dostojevskog u originalu i da bih mogao lakše da komuniciram sa prijateljima koji su tamo. Takođe, smatram da ruski filmovi ne mogu da se porede sa našima, da su naši mnogo kvalitetniji. Ako pričamo o Holivudu, smatram da je jezička barijera nepremostiva, čak i kada je prevaziđete, uglavnom igrate uloge ljudi sa Balkana ili iz Rusije. To me ne privlači.

 

BETTY: Često ste na meti žute štampe zbog provoda po klubovima i druženja sa poznatim imenima sa estrade. Koliko su ta prijateljstva zaista iskrena?

Viktor: Ako i gluma spada u estradu, a spada kao javni posao, najviše se družim sa kolegama sa FDU, zatim sa glumcima iz mog matičnog pozorišta Boško Buha i sada sa drugarima iz Teatra na brdu. Sve ostalo su poznanstva u prolazu. Počeo sam da izbegavam žurke i estradne događaje, malo sam se zasitio toga.

 

BETTY: Kada bi trebalo da svoju životnu filozofiju definišete jednom rečenicom, kako bi ona glasila?

Viktor: Sve je po Božjem promislu i kako treba da bude, samo treba verovati.

casopis-srbija-maj-app
Chad Thomas Jersey