naslovna-jun-2020

Luka Raco

Ekonomista pred kamerama

 

Broj 84, jun 2020.

Bavio se manekenstvom, trenirao košarku, veslanje, napisao knjigu, studirao ekonomiju… Ipak, gluma je ono što ga je obeležilo i učinilo prepoznatljivim. Prvo je zablistao u seriji „Sinđelići“, da bi potom došla i veoma popularna uloga Alekse u telenoveli „Igra sudbine“. Kako se našao u svetu glume, šta planira u budućnosti, ekskluzivno za Betty otkriva Luka Raco, ekskluzivno za BETTY.

 

 Autor: Dalibor Mrdić

BETTY: Kako ste provodili dane ograničenog kretanja zbog korona virusa? Koliko je sve to uticalo na vaše raspoloženje?
Luka: Trudio se da ne utiče. Velika sreća je što imam dvorište, koje moram priznati da nikada više nisam cenio nego sada. Simpatično je kako neke stvari koje posedujemo nismo vrednovali onoliko koliko zaslužuju. Te dane sam provodio slično kao i većina ljudi, ujutru trening, većinu dana u dvorištu ako je vreme lepo, iznova upoznavanje sa svojom porodicom – da se tako izrazim. Simpatično je bilo ponovo toliko vremena provoditi sa roditeljima, koje nam je uskraćeno zbog svakodnevice u kojoj smo inače… posao, obaveze i ostale dnevne aktivnosti, kao da sam ponovo bio u nekom periodu osnovne škole, tako da sve to kada se spoji, uz naravno neizbežno gledanje serija i filmova, te video pozive sa prijateljma, raspoloženje je bilo na nivou.

BETTY: Je li to bila prilika da date malo vremena i sebi, s obzirom na jako mnogo angažmana koje ste imali u poslednje vreme?
Luka: Nekako sam ubedio sebe da sve to shvatim kao neki godišnji odmor, da bih se lakše izborio sa samom situacijom. S jedne strane prijao mi je taj mir, predah planete a i samih nas, ali kako je vreme odmicalo, iskreno sam se nadao da će se čitava ova situacija završiti i da će se naći rešenje za sve ovo, te da će se životi polako vraćati u normalu. Ipak, socijalizacija je ono što nam svima najviše nedostaje. Trudim se da u životu na sve gledam iz pozitivnog ugla.

BETTY: Pored nastavka snimanja „Igre sudbine“ priprema li se još neki projekat u kome ćete učestvovati?
Luka: Kada se radi veliki projekat od po nekoliko stotina epizoda, poput „Igre sudbine“, glavnim glumcima je skoro nemoguće da uklope još neki projekat, jer jednostavno svakoga dana smo u studiju po 12 sati, jedan ili dva dana u toku nedelje nam budu slobodni, tako da jedina mogućnost je da se odreknem slobodnog dana, da tad snimam neki drugi projekat, ali slobodan dan je ipak slobodan dan. Čisto za poređenje – snimanje prve sezone tako velikog projekta može trajati i do 8-9 meseci.

BETTY: Imate li običaj gledati projekte u kojima ste igrali? Kako to izgleda? Secirate stvari, tražite greške, ili pak uživate u plodovima rada?
Luka: Više volim da mi starije iskusnije kolege daju sugestije i smernice u glumi, a što se tiče projekata – trudim se da gledam. Obaveze su presudni faktor, evo recimo što se tiče „Igre sudbine“, svako veče u 21 sat, na Prvoj TV se obavezno isprati serija sa roditeljima kod njih u stanu.

BETTY: Kako se to jedan ekonomista obreo u svetu glume? Zbog čega niste upisali Akademiju?
Luka: Gluma je oduvek bila moja velika ljubav, još od prvog susreta sa kamerama u osnovnoj školi. Nekako pri kraju srednje škole je bila velika polemika gde da apliciram, ali s obzirom da niko u mojoj porodici nema dodirnih tačaka sa mojom sadašnjom profesijom, ipak je presudilo “ono što je najbolje za tebe” i otišao sam u pravcu moje druge velike ljubavi – ekonomije i završio master studije, ali paralelno sam i dalje pohađao školu glume i posle bezbroj kastinga vratio se na svoj prvobitni životni smer. Sve nekako dođe na svoje ukoliko to istinski želimo i radimo na tome.

BETTY: Smatrate li da ste, zbog toga što niste studirali glumu, donekle hendikepirani u odnosu na kolege, diplomirane glumce?
Luka: Imao sam tu čast da sarađujem sa izuzetno divnim pre svega ljudima, a zatim glumačkim veličinama. Od 2013. pa do danas sam igrao sa Vojom Brajovićem, Milenom Dravić, Borisom Komnenićem, Goranom Radakovićem, Cecom Bojković, Mirom Banjac, Sekom Sablić, Brankom Pujić, Snežanom Bogdanović, Milicom Mihailović, Milicom Milšom, Vladanom Savićem, Slobodanom Ćustićem i mnogim drugim glumačkim veličinama koje mogu nazvati mojom školom koja i dalje traje.

BETTY: Pored ekonomije, glume, manekenstva, tu je i pisanje… Ima li Luka neku neostvarenu želju kada je reč o poslovima? Nešto u čemu biste želeli da se okušate, da savladate neku veštinu?
Luka: Uvek imam nove željei nove ciljeve koje svakodnevno zadajem sebi i nastojim da ih ispunim vremenom, pa čak i ako ih ne ispunim – znam da sam pokušao. Čovek uči svakoga dana, to je po mom mišljenju suština.

BETTY: Kada je reč o pisanju, da se osvrnemo i na vašu knjigu „Portret slikan rečima“. Je li reč o namernoj asocijaciji na Milorada Pavića? Jeste li zadovoljni reakcijama kritike i čitalačke publike na vaš književni prvenac?
Luka: Veoma sam zadovoljan kako je sve prošlo. Pre svega moram reći da je knjiga namenjena mlađim generacijama. Nije autobiografska, pisao sam o prijateljstvu, glumi, o ljubavi, sportu, tačnije izneo moje mišljenje i stavove o nekim temama. Preneo sam neko svoje iskustvo i pozitivan način razmišljanja. Ovo nije književno delo, ne smatram sebe piscem. Samo se smatram privilegovanim da moja reč može da dopre do nekog određenog kruga ljudi i trudim se da nametnem nešto što je prihvatljivo mladim ljudima koji prate moj rad i da ih na lep način motivišem da ne odustaju od svojih ciljeva, a da ih pritom zainteresujem i za čitanje. Ostaje mi da se nadam kako će nakon čitanja moje knjige uzeti i pročitati neko ozbiljnije književno delo.

BETTY: Spremate li nešto novo na tom planu?
Luka: Ne. Recimo da je taj cilj već ispunjen.

BETTY: Kada smo kod knjiga, koji naslov je ostavio najviše traga na vas? Kojoj knjizi se vraćate s vremena na vreme?
Luka: „Lovac u žitu“ definitivno.

BETTY: Koja uloga vas je najviše obeležila, bar u dosadašnjoj karijeri, a koju biste, da možete vreme vratiti unazad – odbili?
Luka: Ništa ne bih menjao ni u poslovnom ni na privatnom planu. Sve je nekako došlo u pravo vreme, pa ću nastaviti da se vodim tim razmišljanjem.

BETTY: Volite putovanja. Najfascinantnije mesto na kome ste bili je…?
Luka: Defitinitivno mesto koje je najviše ostavilo utisak na mene je Meksiko. Uglavnom kada ljudi traže da im se približi neka destinacija, jako je teško biti dovoljno deskriptivan i preneti osećaj koji u vama probudi putovanje. Nadam se da će većina ljudi imati priliku tokom života da poseti Meksiko i da jednostavno prepozna zašto je to po mom mišljenju – posebno mesto.

BETTY: Kada sve ovo prođe, koja je prva lokacija koju planirate posetiti?
Luka: Mislim da ću ove godine putovati isključivo po Srbiji, ali kada se baš sve vrati u normalno stanje, nadam se ponovnom susretu sa Azijom.

BETTY: Kakva muzika vas opušta? Na čijem koncertu ste uživali u poslednje vreme?
Luka: Dugo nisam bio na nekom koncertu,a kada sam kod kuće muzika koja me opusta su definitivno Piano Guys. Možda ste primetili da dok razgovaramo njihova muzika ide u pozadini.

BETTY: Dame i te kako primećuju vaš savršeni izgled. Kako održavate formu? Imate li vremena za sportske aktivnosti?
Luka: Zbog novonastale situacije treniram koliko mi to kućni uslovi dozvoljavaju, čisto da ostanem u formi, dok se ne budem vratio redovnom treniranju u teretani, ili nekoj sportskoj dvorani. Sport je uvek bio deo moje svakodnevice, trenirao sam prvo košarku nekih šest godina, veslanje tri godine, a nakon toga teretana, uz povremno rekreativno igranje fudbala sa prijateljima.

BETTY: Koju kuhinju preferirate i koliko se snalazite u kuhinji? Šta najviše volite pripremati?
Luka: Italijanska kuhinja definitivno: lazanje, paste, pizze. Više bih znanje u kuhinji pripisao mojoj mami Radmili, sreća je što živim u istoj zgradi sa roditeljima, pa samo skoknem dva sprata iznad i uživam u fenomenalnoj kuhinji.

BETTY: Da li vam popularnost ponekad smeta? Kako izlazite na kraj sa onima koji nekad znaju biti navalentni na ulici, putem telefona, društvenih mreža…?
Luka: Popularnost je nuspojava našeg posla, jednostavno je moramo prihvatiti i vremenom naučiti kako da se nosimo sa njom. Nisam imao do sada nekih neprijatnih situacija.

BETTY: Kako biste u nekoliko reči definisali svoju životnu filozofiju, odnosno moto kojim se vodite u svim situacijama?
Luka: Sagledati sve iz pozitivnog ugla i nikada ne odustati. Sve je moguće ako se trudite dovoljno.

casopis-srbija-maj-app