srb-betty-casopis-naslovna-intervju

IVAN BOSILJČIĆ

Ne smemo zaboraviti da se radujemo

Broj 60, jun 2018.

Nedavno je nastupio na „Dečjem beogradskom proleću“ otpevavši pesmu koju je posvetio svojoj kćerkici Nini. No, ti muzički izleti za ovog vrsnog glumca uopšte nisu retkost. Osim glumačkih izazova, kako pred kamerama, tako i u pozorištu, u okviru vlastitog projekta „Par stihova za nas“ sve češće i zapeva i zapleše na daskama koje život znače. Ekskluzivno za BETTY – Ivan Bosiljčić.

 

Autor: Dalibor Mrdić

 

BETTY: Glumac ste, ali i pevač, plesač, član folklornog ansambla… Šta je na kraju jače, šta preovladava?

Ivan: U Beogradu već 15 godina igram u mjuziklima. Tamo ljudi znaju da je filmska, odnosno TV karijera samo deo mog profesionalnog života. Pozorište je zaista jedna ozbiljna sportska disciplina u kojoj uživam i koja me upotpunjuje. Kad kažem – mjuzikli, hoću da vas podsetim da je Pozorište na Terazijama u Beogradu jedino muzičko pozorište na Balkanu, gde igram nekoliko predstava koje mi pružaju posebno zadovoljstvo u odnosu na dramske komade.

 

BETTY: Kako birate pesme koje ćete izvesti na svojim koncertima, s obzirom na to da su to uglavnom tuđe kompozicije?

Ivan: Najkraće i najiskrenije da odgovorim – po srcu. To su pesme koje sam ja slušao od detinjstva i koje su meni nešto značile u nekom trenutku. A pošto su ti moji koncerti u stvari glumačke ispovesti, ja sam rešio da se pozovem na sve ono što nosim u sebi, od stihova do muzike. Ispostavilo se da je taj moj muzički ukus – ukus mnogih, jer od Kanade, preko Islanda do ovih naših prostora – ljudi u glas pevaju sa mnom.

 

BETTY: Odakle ideja da krenete sa koncertima?

Ivan: Ja sam napravio celu ovu priču da bih popunio jednu prazninu, a to je nemogućnost da velike predstave iz Beograda dođu u druge gradove. Tek jednom smo bili u Novom Sadu, jednom u Nišu i jednom u Banjaluci, a te predstave igram 15 i više godina. Rekao sam sebi da publiku moram da sretnem i da joj se predstavim i u drugom svetlu. Baš zato sam napravio ovaj program koji je mnogima iznenađenje, u najpozitivnijem mogućem smislu.

 

BETTY: Jeste li razmišljali nekada o zajedničkom muzičkom projektu sa suprugom Jelenom?

Ivan: Nemam nameru da potpuno zakoračim u muzičke vode, a ni ona da stane pred kameru, u dramski teatar. Možda bi moglo da se nađe nešto gde smo oboje komotni, mogao bi to da bude neki muzički teatar, ali prosto nije još vreme za to.

 

BETTY: Je li istina da ćete se uskoro pojaviti u jednom njenom muzičkom spotu?

Ivan: To je Jelenina velika želja, a i moja. Po svemu sudeći, to će biti vrlo brzo.

 

BETTY: Kada bi neko pisao pesmu o vašem zajedničkom životu, kako bi se zvala?

Ivan: Ta pesma je već napisana. Sergej Ćetković ju je napisao, a zove se „Da mi je da mi se vrati“. Pesma je napisana u trenutku kada smo Jelena i ja bili fizički razdvojeni, a on je na diskretan način hteo da kaže da zna kakav je to osećaj. Stvarno nije mogao da nađe bolji način nego da napiše pesmu, koja je meni posebno draga. Taj spot je sniman na Zlatiboru, baš onako tendenciozno, na Jeleninim i mojim „tajnim mestima“.

 

BETTY: Krenula je sa emitovanjem i nova sezona „Urgentnog centra“. Ima li još nešto što možemo najaviti? Hoće li publika moći još negde da Vas gleda, kad je reč o filmskom i serijskom programu?

Ivan: Imao sam veliku premijeru na Ruskoj nacionalnoj televiziji, igrao sam glavnu mušku ulogu u jednom njihovom velikom istorijskom projektu, i baš se nadam da će neka naša televizija to otkupiti. Vidim da mnogima znači što se u našem regionu prikazuje ruska serija u kojoj glumi Miloš Biković, pa poželim da ovde ljudi vide i moj rad u ruskim produkcijama. Nakon tog projekta u Rusiji, ovde sam napravio jedan ozbiljan filter, pametnije sam se rasporedio, jer je već vreme kada treba smanjiti obaveze, uvek treba ostaviti neku rezervu vremena. „Urgentni centar“ nisam hteo da propustim, jer je to jedna ozbiljna ekipa, divan reditelj i produkcija. Ta tema je zanimljiva, otkriva potpuno drugu stranu celog sveta medicinskog osoblja. I u mom privatnom životu postoje ljudi o kojima niko ne razmišlja, pa smo, evo, mi rešili da se pozabavimo time.

 

BETTY: Znamo da Vam je velika želja bila da se oprobate na ruskom tržištu, ali Vi perfektno govorite i engleski. Vidite li sebe u nekom od takvih projekata?

Ivan: Što da ne. Ja svakako prioritet dajem istočnoj kinematografiji, ali i Holivud i Brodvej u Americi nude mnogo toga kvalitetnog, takođe i francuski film, britanska drama… Ima dosta toga zanimljivog u Evropi i SAD, ali mi je trenutno srce na strani Rusije.

 

BETTY: Kako se desilo da izaberete glumu kao životni poziv?

Ivan: Slučajno. Ja sam govorio poeziju iz čiste ljubavi prema književnosti i velikim pesnicima. Tako sam se, jednom prilikom, zadesio na školskom recitatorskom takmičenju, pa sam čak došao i do republičkog. Tamo su me videli stručni ljudi koji su predložili da se oprobam na prijemnom ispitu na Akademiji umetnosti. To „probaj“ se pretvorilo u „upisao si“, i ja sam u trećoj godini gimnazije otišao u Novi Sad, u klasu Vide Ognjenović, na Akademiju umetnosti, i tako se moj život promenio iz korena. Vanredno sam završio gimnaziju, pa mi je trebalo 2-3 godine da se osvestim otkud ja tu. U svakom slučaju, život je nekada pametniji od nas.

 

BETTY: Nikada ne skidate osmeh sa lica. Zna li Ivan da se namršti, a da to nije u glumačke svrhe?

Ivan: Ma zna, kako ne zna. Najviše me ljuti lenjost, a često mi raspoloženje pokvare ljudi koji ne vole svoj narod. Sada je, koliko vidim, moderno da ne volimo sami sebe. Moja želja je da sklonimo te trendove i da zavolimo svoje pretke i zemlju. To sam tek shvatio kada sam otišao u Rusiju. Oni uopšte ne podležu medijskim uticajima sa zapada, a mi smo već počeli da sumnjamo u sebe. To je prvi znak nestanka jedne nacije. Hajde da ne nestanemo!

 

BETTY: Kako se najbolje odmarate od svakodnevnih obaveza?

Ivan: Najbolje se odmorim uz kćerku Ninu i suprugu Jelenu. Sednemo u auto i „krstarimo“ dok odlučimo gde ćemo se zaustaviti. Najčešće idemo do Košutnjaka ili Zlatibora, posetimo porodicu i tako se vraćamo prioritetnim vrednostima u životu. Mi zapravo ne gubimo slobodno vreme.

 

BETTY: Delite li u porodici poslove na muške i ženske?

Ivan: Uglavnom da, ali smo nekada primorani i da se zamenimo u potpunosti. Nekad Jelena radi muški posao, najčešće je takav njen tempo, pa se onda i ja naviknem na njene poslove, iako nisam preterano vešt. Nekada je želja veća od mogućnosti. Kada Jelena nije kod kuće, Ninu uzmem za ruku, pa idemo u grad. Obično se vratimo tek uveče.

 

BETTY: To sigurno dobro utiče na formu, ali imate li vremena za još neke sportove, kako održavate liniju?

Ivan: Krećem se u društvu stručnjaka. U Beogradu ima jedan profesor, Duško Ilić, koji radi sa najboljim sportistima, od kojih su neki čak stigli i do NBA, neki su postali poznati teniseri, radi sa Tijanom Bogdanović, Milicom Mandić, koje su šampionke u tekvondou, itd. Ja, kao glumac, kada se nađem u takvom društvu ozdravim, jer pozorište i televizija mogu da donesu neke duhovne turbulencije, ali se kroz sport sve to izniveliše. Smatram da je savršen karakter – sportista koji ima dara za umetnost, i umetnik koji je svestan da mu je sport neophodan. Da bi, po mom mišljenju, umetnost bila celovita, trebalo bi da ima neka pravila. Kada bismo ponekad takmičarski nastupili, ali da to bude „fer plej“, kada bismo se ponašali timski, naša umetnost bi bila daleko veća. Ono što nas, kao umetnike, mnogo boli je to što je umetnost stvar ukusa. Neko za dobru glumačku ulogu može da kaže da je fantastična, a u isto vreme da je potpuno bezvredna. E, pa kada bismo našli način da izračunamo taj skok u dalj, bilo bi nam lakše.

 

BETTY: Poruka našim čitaocima je?

Ivan: Radujte se, ljudi! Radujte se uvek i svuda! To nikada ne smemo da zaboravimo!

betty-casopis-naslovna-intervju-app