intervju-jul-sloboda-micalovic

SLOBODA MIĆALOVIĆ

BEZ GLUME BIH BILA NESREĆNA

 

Broj 73, jul 2019

Popularnost je stekla ulogama u kojima tumači likove mladih i nežnih devojaka čije su sudbine obično protkane tužnom životnom pričom. Na to su se nadovezali ozbiljniji serijski projekti sa istorijskom potkom, te niz sjajnih filmova, od kojih su neki snimani i van granica Balkana. Iz glumačke je porodice, u braku je sa glumcem, tako da bi se moglo reći da je celi njen svet – gluma, sve osim života. U životu je realni emotivac koji pre svega ceni iskrenost. Pamtimo je iz serija Mješoviti brak, Nemanjići – rađanje kraljevine, Ranjeni orao, Nepobedivo srce, Koreni, iz filmova Zona Zamfirova, Pljačka trećeg Rajha, Santa Maria della Salute, pa do Kusturičinog Na mlečnom putu, gde je glumila rame uz rame sa Monikom Beluči. Ekskluzivno za BETTY – Sloboda Mićalović.

 

autor: Dalibor Mrdić

 

BETTY: Polako se stišavaju reakcije na seriju Koreni. Kako sada, sa distance od gotovo godinu dana, gledate na tu seriju i svoje učešće u njoj?

Sloboda: Svakako smatram da je to veliki uspeh naše produkcije. Gledanost je takođe pokazala da smo mi, kao publika, željni dobrog teksta, scenarija, priče, dijaloga, dobrih likova… Mislim da se ovde sve nekako lepo složilo. Iskreno, nadali smo se dobrim reakcijama. Iako je do sada sve što sam snimala bilo manje-više uspešno, ovo mi je bilo potpuno drugačije, kao neka nova faza, neka moja glumačka zrelost.

 

BETTY: U poslednjih nekoliko godina, kada je reč o serijskom programu proizvedenom u Srbiji, aktuelne su upravo te istorijske priče: Nemanjići, Koreni, Senke nad Balkanom.

Sloboda: To je nešto što mene, kao umetnika, jako raduje. Pritom, većina mojih dosadašnjih uloga vezana je za neku istorijsku epohu, retko su to bile savremene teme. Te priče me posebno zanimaju. Bez obzira na to što, recimo, Nemanjići na kraju nisu izgledali onako kako smo to mi zamislili i želeli, cela ekipa je ponosna na to što se uhvatila ukoštac sa tom pričom. To je naša istorija. Vrlo je važno da znamo da potičemo od svetih ljudi, od učenih ljudi, da nismo od juče. Pogotovo u ovom vremenu gde je sve banalizovano, gde je jeftin život, jeftini sadržaji, važno je vratiti se u našu istoriju, podsetiti na nju. Mnogi na pomen Nemanjića sada imaju neki otklon, iskreno to nisam očekivala, ali takav je ovaj poziv, podložan kritikama.

 

BETTY: Je li bilo uloga koje ste odbili, a da vam je posle bilo žao zbog toga?

Sloboda: Iskreno ne, jer ja vrlo pažljivo biram to što ću igrati i isto toliko pažljivo odbijam ono što mi ne odgovara. Bilo je situacija kada sam posumnjala da sam se ponela kao kukavica i da je trebalo da prihvatim neku ulogu, da se oprobam, međutim, kasnije bi se ispostavilo da sam bila apsolutno u pravu i da jednostavno to nije bilo za mene. Kada se osvrnem iza sebe, jako je malo stvari zbog kojih bih zažalila, na moju sreću (smeh).

 

BETTY: Koliko je činjenica da ste iz glumačke porodice predodredila vaš životni put?

Sloboda: Pa sigurno jako mnogo. Gledam to sada i kroz svoju decu. Kako kaže naš narod, Ne pada iver daleko od stabla.

 

BETTY: Šta su vam roditelji rekli kada ste odabrali glumu kao životni poziv?

Sloboda: A joj, govorili su da se ne slažu sa tim. Moj otac je bio glumac i znao je koliko je težak taj glumački hleb, hleb sa sedam kora, znao je da je ženama u tom poslu još teže. Znao je, takođe, da sam ja oduvek želela da imam porodicu i decu, ne samo karijeru, što skupa i ne ide baš lako. Neizvesnost ovog posla je ogromna, tako da su oboje želeli da me spreče da krenem tim putem, ali očigledno nisu uspeli (smeh). Već pri prvom pokušaju, sa 17 godina, upisala sam akademiju i tako je sve počelo.

 

BETTY: A šta ste vi savetovali sestri Dragani kada je odlučila poći za vama?

Sloboda: Isto što i moji meni, ali takođe bezuspešno (smeh). Samo što sam ja mnogo više razumela tu njenu potrebu da se bavi glumom. Ja ne bih bila srećna da nisam glumica, bez obzira na sav teret ovog poziva. Smatram da pripadam maloj grupi ljudi koja ima tu privilegiju da se bavi poslom koji zaista voli. Moj tempo je ponekad stravičan, ali znam da drugačije ne bih mogla. Sve vezano za scenu me ispunjava, daje mi priliku da se izrazim, mogu da kažem nešto što u običnom životu verovatno nikada ne bih rekla, tako da ta igra i poigravanje sa emocijama, pa i sama mogućnost da upoznam neke druge ljude, da ih razumem bolje kroz likove koje tumače i koje tumačim daje mi mogućnost da u stvarnom životu prepoznam i razumem svet oko sebe. Zato to nisam želela da uskratim svojoj sestri, bez obzira ne sve ono loše što će je sačekati na glumačkom putu.

 

BETTY: Je li otežavajuća ili olakšavajuća okolnost to što je i vaš suprug iz iste branše?

Sloboda: Ono što je najteže glumačkim parovima jeste situacija kada jedan od partnera nema angažman. Ne mora to da bude konstantan rad, ali glumac treba da ima uloge i da je ostvaren, siguran u tome što radi i zadovoljan time. U suprotnom, nisam sigurna kako zajednica može da opstane. Mi imamo sreću da oboje radimo. Uvek ispratim Vojinove premijere, kao i on moje. Jednom se desilo da su nam se premijere poklopile, bila je to premijera njegovog filma Santa Maria della Salute u Beogradu i mog Na mlečnom putu u Moskvi, i novinari su se pitali gde sam i zašto ga ne podržavam. Vojin je zaista moja najveća podrška, kritičar, čovek koji se prvi obraduje mojim uspesima, a isto tako i ja njegovim.

 

BETTY: Izašli ste iz balkanskih okvira kada je reč o glumačkom poslu. Snimali ste u Kazahstanu, potom i u Jermeniji. Koliko to predstavlja za vas neki novi početak, s obzirom na to da ste novo lice na tom prostoru?

Sloboda: Moja srećna okolnost je bila da je tamo prikazivan film Na mlečnom putu i da je bio jako, jako gledan ne samo u Kazahstanu, nego i u Rusiji, Francuskoj, Kini, tako da sam ja otišla tamo kao glumica koja je igrala kod Emira Kusturice. Kusturica je mnogo cenjen širom sveta, što mi je pomoglo da preskočim taj prvi stepenik, nisam morala da se dokazujem. Jesam bila nepoznata, ali dovoljno je bilo reći da sam igrala sa Monikom Beluči i to je bila odlična referenca da dobijem priliku. Prijavila sam se na jedan od kastinga, već za naredni su me oni sami zvali. To je lančana reakcija i nadam se da ću imati još uloga van Srbije. Odlične uspomene nosim sa ta dva projekta. U jednom od tih filmova tumačila sam glavnu ulogu i to na ruskom jeziku iako sam ga bukvalno učila na snimanju. Iako mi je najdraže da radim upravo kod nas, znače mi takvi projekti, jednostavno da razumem neke druge kulture, prostore, ljude. Glumiti na svom jeziku mnogo je lakše.

 

BETTY: Pomenuli ste Moniku Beluči i film Na mlečnom putu. Kakav utisak je Monika ostavila na vas?

Sloboda: Nas dve smo se fantastično složile, kao da se znamo oduvek. Imam samo reči hvale za nju, bila mi je podrška sve vreme. Volim adrenalin dok snimam i sve scene sam radila bez kaskadera. Monika se čudila i govorila mi da nisam cirkuzant, već glumica, i da ću se povrediti. Bila je brižna poput majke.

 

BETTY: Kada govorimo o kinematografiji, kome dajete prednost? Holivudu ili Evropi?

Sloboda: Uvek ću se, kad je o filmu reč, vratiti Tarkovskom, Kurosavi, nekim klasicima, pa i Pedru Almodovaru. Tim ljudima se zaista divim, oni su ceo svoj život uložili u umetnost i nekako im je film zaista više od života.

 

BETTY: Je li vam ponekad težak taj teret poznate osobe?

Sloboda: Uh, mnogo je danas tih poznatih. I čudan je kriterijum kako se postaje jedan od njih. Meni to nikada nije bio cilj. Želela sam da se ozbiljno bavim svojim pozivom i da budem priznata kao glumica, ako je to moguće. Sve ostalo dolazi uz celu tu priču o uspešnosti. Težim da očuvam pre svega kvalitetan izbor uloga i da živim od ovog posla.

 

BETTY: Kako se odmarate od svakodnevnih obaveza?

Sloboda: Sa decom, u šetnji. Volim da vozim bicikl. Takođe, volim da putujem i gledam da pobegnem negde kad god mi se ukaže prilika. Nisu mi strani ni večernji izlasci u grad, klub, kafana – svejedno. To su ti ventili kojima se oslobađam od stresa i umora.

 

BETTY: Koji muzički žanr je najprijemčiviji vašem uhu?

Sloboda: To najviše zavisi od trenutnog stanja duha. Nisam od onih koji podižu raspoloženje nekom veselom muzikom. Kada sam tužna, volim da slušam tužne pesme, da se fino isplačem, ali se obično sve završava klasikom. Takođe, volim Marizu, Šade, te neke mirnije, sentimentalnije note.

 

BETTY: Kada su pisci u pitanju, koga tu izdvajate?

Sloboda: To već zavisi od faze do faze i menja se često. Trenutno istražujem Sergeja Dovlatova. Donedavno nisam znala koliko je on važan pisac. Dosta čitam crkvene knjige, žitija svetaca, često se vraćam delima vladike Nikolaja Velimirovića, knjigama Oca Tadeja. To je jedna faza. U drugoj čitam dela Ekarta Tola u kojima se spaja religija, filozofija, umetnost. Sve u jednom. A onda sve to začinim klasicima, Dostojevskim recimo.

 

BETTY: Kojom mišlju se Sloboda Mićalović vodi kroz život?

Sloboda: Kakve su ti misli, takav ti je život! Često pomislim na to. Koliko god pokušavala da nađem bolju maksimu, ne uspevam. Ta rečenica je zaista suština svega.

casopis-srbija-maj-app
Chad Thomas Jersey