casopis-dejan-cukic

Dejan Cukić

Volim da probam nove stvari

 

Broj 79, januar 2020.

U muzičke vode otisnuo se kao tinejdžer, promenio nekoliko demo-bendova, da bi početkom osamdesetih godina prošlog veka, formirao grupu Bulevar, sa kojom izdaje dva albuma. Po osnivanju Bajage i instruktora priključuje se toj grupi, a onda se nakon nekoliko godina odlučio za solo karijeru. Sa Spori ritam bendom objavio је devet albuma, od kojih je poslednji Ulica bez brojeva izašao pre par meseci. Upravo on je bio povod za ovaj intervju. Ekskluzivno za BETTY – rok muzičar, publicista, novinar, prevodilac Dejan Cukić.

 

Autor: Dalibor Mrdić

 

BETTY: Čini li vam se da je rokenrol poslednjih godina doživeo sudbinu džeza? Nije umro, ali se sveo na jako ograničen krug publike?

Dejan: Daleko od toga da rokenrol ima onu vrstu mainstream privlačnosti kakvu je imao osamdesetih godina prošlog veka. No, mi smo sami krivi za to. Ipak, krajem osamdesetih tendencija u celom svetu je bila da se taj izraz malo obuzda, jer je rokenrol postao kultura koja je nosila jednu vrstu slobode, težnje za individulnošću, jednu vrstu podsticaja publici da bude otvorenog uma, da prihvata i neke vrednosti koje možda na prvi pogled nisu prijemčive, da se udubljuje u sadržaj, u shvatanje umetnosti. Rok kultura je po mom mišljenju bio jedan incident na nivou razvoja naše civilizacije, trenutak u kome su se spojile vrhunska i masovna kultura, jer su u tom momentu najvažniji svetski umetnici želeli da se bave nečim što je makar marginalno imalo veze sa rokenrolom. U trenutku je krenulo programirano gušenje tog pravca i došli smo do sistema u kome je mainstream nešto što ide na najmanji zajednički sadržalac i isključivo podstiče ljude na zabavu. Nama je rokenrol bio i TV i internet, način razmišljanja – bukvalno sve.

 

BETTY: Novi album Ulica bez brojeva vaša publika je čekala duže od deceniju. Zašto tolika pauza između albuma?

Dejan: Prosto, ljudi naših godina su imali i tu sreću i nesreću da žive u normalnom sistemu. Nama je najteže pala ta promena u muzičkoj industriji, kako to kaže muzički kritičar Peca Popović – promena agregatnog stanja muzike. Muzika više nije u čvrstom stanju, da kupiš ploču, kasetu, CD, nego je u oblacima, na internetu. Poslovno je izdavanje albuma postalo neisplativo. Za nekoga ko ima dugu karijeru, ko ima bar dvadeset pesama koje na koncertima svi znaju i pevaju uglas, snimanje novog albuma je čista egzibicija. Više nema podrške diskografskih kuća, podrške sponzora, no da ne kukamo, ipak smo mi kreativni ljudi koji imaju želju da rade. Probali smo mi i onaj sistem pesma po pesma, singl-varijanta, pa onda Best off album, međutim, Dragan Mitrić koji sa nama svira jako dugo, bili smo zajedno i u grupi Bulevar još početkom 80-ih, da ne pričam da se znamo 50 godina, da smo išli zajedno u osnovnu školu, insistirao je na tome da radimo album. Šta košta neka košta! Mi smo takvi muzičari i ta generacija kojoj treba album kao forma da bi se izrazili. Ako neka pesma postane hit – super, ali nama je bila bitna čitava priča.

 

BETTY: Čutura je ponovo među autorima pesama, je li tako?

Dejan: Jeste. Dragan i ja smo krenuli sa radom na pesmama, bas gitarista Peđa Milanović ima svoj studio, što nam je bila olakšavajuća okolnost, međutim, prisetio sam se da nam je nekada na početku karijere na tekstovima mnogo pomagao upravo Čutura i da je tokom tog vremena, kroz Draganovu i njegovu saradnju, nastalo nekoliko i danas jako popularnih pesama: Kao letnje kiše, Nebo jedino zna, Tvoje oči. To mi je bio povod da dve melodije dam Čuturi i desila se Ulica bez brojeva, naslovna pesma ovog albuma, ali i pesma Još ovaj put.

 

BETTY: Ima li danas, kao nekada, druženja među kolegama sa rokenrol scene?

Dejan: Ima, ali ne kao nekada. Ja sam druželjubiv čovek, međutim, mi smo generacija već duboko u godinama, imamo porodice, obaveze i nije to više druženje kao nekada, nema lumpovanja po gradu. Družimo se, recimo, sa članovima Nevernih beba, sa mojom starom ekipom iz Instruktora. Kad smo kod toga, na ovom novom albumu ima jedna Bajagina pesma. To je zanimljiva priča utoliko što je Dragan Mitrić pronašao kasetu na kojoj su bili demo snimci iz 1983. godine, za koje još ne možemo da utvrdimo da li su to bile pesme za treći album grupe Bulevar, ili je to trebalo da bude moj prvi solo album. Kako god, na toj kaseti smo našli, pored nekih različitih zabeležaka, i pesmu na kojoj su samo moj glas i akustična gitara, a za koju sam odmah znao da nije moja. Pomislimo da je Bajagina, pozovemo ga, pustimo mu snimak i on bukvalno nakon prvog stiha sam nastavi da peva dalje. Ono što celoj priči daje duhovit obrt – pesma se zove Pamti me, a svi smo je zaboravili. Posle sam rekonstruisao priču, u tom trenutku Bajaga je snimao svoj prvi solo-album Pozitivna geografija, svi smo se uključili u tu priču, napravljen je bend, krenula je turneja. Ja sam u Instruktorima ostao tri-četiri godine, za to vreme Dragan je otputovao u Englesku, potom završio muzičku akademiju, tako da je ovoj pesmi bila sudbina da je objavimo 36 godina kasnije.

 

BETTY: Kad smo kod toga, je li bila hrabrost napustiti Bajagu i Instruktore u trenutku ogromne popularnosti grupe i okrenuti se solo-karijeri?

Dejan: Iskreno, postalo mi je malo dosadno. U toj grupi nisam imao puno posla s obzirom na to da sam bio prateći vokal. Već na trećem albumu Jahači magle prva pesma je bila naš duet, Bajaga je bio poprilično iscrpljen posle užasnog tempa sa Ribljom čorbom, album pa turneja, album pa turneja, pa solo-priča sa istim tempom, i na toj turneji sam ja bio taj koji je najviše skakao, animirao publiku i to je već bio prvi korak ka solo-karijeri.

 

BETTY: Ovo za prijatelje pitam samo da bismo došli do Branimira Štulića. Imate li danas kontakt sa njim?

Dejan: Ne. Pre izvesnog vremena razmenili smo neke mejlove i to je to. Hajde da ne otvaramo tu Pandorinu kutiju, koju svako malo neko čačka. Složili smo se da se slažemo samo oko dve stvari: da se ne slažemo oko toga kako vidimo tu našu saradnju, a druga je da ne želimo da o tome pričamo javno. Vidim da se on toga ne drži, ali ja sam istrajan u dogovoru.

 

BETTY: Ostvarili ste jako ozbiljnu karijeru kao rok novinar i prevodilac. Sa kim od tih velikih imena vam je bilo najlakše da razgovarate, a ko je bio najteži za saradnju?

Dejan: U Enciklopediji Pere Janjatovića postoji jedna kratka zabeleška kako sam ja navodno nešto izjavio nakon intervjua sa grupom Bananarama, ali to nije baš istinito. Zvuči zanimljivo kao kafanska priča, ali mislim da nije fer ni prema meni, ni prema njima, a ni prema istini. Priznajem da je bilo tih nekih površnih susreta koje sam želeo što pre da zaboravim. Neki najprijatniji ljudski kontakt, ako govorimo o ljudima koje sam intervjuisao, bio je sa džez gitaristom Pet Metinijem, toga ću se sećati uvek, a zvezdani sjaj ima svoj šarm, tako da se uvek sećate velikih zvezda. Tako i ja pamtim razgovore sa Stingom, Tinom Tarner… Zanimljivo je bilo družiti se i raditi intervju sa grupom Dire Straits, jer je bila specifična situacija. Naime, išao sam u Zagreb na njihov koncert kao novinar koji pokušava da dođe do intervjua, ali pred sam polazak Sreta Jakovljević iz PGP RTB-a, čiji sam bio ekskluzivac, zamoli me da im ponesem Zlatne ploče i poklone, s obzirom na to da je Dire Straits licencno za tadašnju Jugoslaviju izdavao upravo PGP. Tako da sam bio smešten u istom hotelu gde i oni, kao predstavnik izdavačke kuće imao sam poseban tretman, sedeli smo na terasi, razgovarali, pili piće.

 

BETTY: Kako održavate fizičku kondiciju koja je neophodna za koncerte?

Dejan: Vežbam. Dugo sam igrao basket. Onda su godine počele uzimati danak, prvo počnu da otkazuju kolena, pa zglobovi i onda poslednju deceniju idem u teretanu, na istezanje, trčim na traci. Zadnjih godina akcenat je na vežbama razgibavanja. To je obavezno svako jutro. Po podne, ako stignem, odem malo na plivanje. Nedavno sam napunio šezdesetu i mislim da se dobro osećam za te godine.

 

BETTY: Da li je izlazak albuma planirano tempiran tako da prethodi jubilarnom rođendanu?

Dejan: Ne. Planirali smo njegov izlazak mnogo ranije, međutim, iskrsle su neke druge obaveze, neke su bile i vrlo prijatne. Prošle zime je Korni grupa pravila jedan poseban koncert, na kome je bio angažovan i naš basista Peđa. Ja sam takođe otpevao nekoliko pesama i bio neka vrsta voditelja ili moderatora te večeri, tako da nam je to oduzelo neko vreme. Kada smo konačno završili album, već je bio kraj aprila, početak maja i kako smo mi ljudi starog načina razmišljanja – ko će izdavati album pred leto, pustili smo pesmu Pamet u glavu kao singl, a onda u oktobru i kompletan album. Zanimljivo je da je album izašao i u Hrvatskoj, u izdanju Croatia records. U toj izdavačkoj kući je i počela moja karijera. Tamo uz novi album ide i kolekcija mojih najvećih hitova.

 

BETTY: Kako bi glasio vaš životni kredo, krilatica za svaki dan?

Dejan: Kada si poslednji put uradio nešto prvi put u životu? To mi je omiljena. Volim da probam nove stvari. Sa druge strane, u muzici, čini mi se da sam dosledan svom izrazu, nijednog trenutka nismo poklekli, nismo se komercijalizovali. Svuda u svetu ova vrta muzike kojom se mi bavimo je mainstream, ovde je to u zapećku. Nije čak ni underground. Mi smo se izgubili u procepu između popularnih žanrova i alternativnog roka. No tu ima jedna druga stvar: mi se bavimo pesmama. Naše pesme su mnogo poznatije od nas. Moj problem je što sam kroz medije stalno slao različite slike. Kada je u pitanju muzika, publika očekuje crno-belu sliku. Ne očekuje dubinu. Taj izvođač svira to i to. Nemoj me zamarati sada novinarstvom, prevođenjem, košarkom. Što bi rekli: Pevaj i ćuti! Sa druge strane, toliko mi se divnih stvari desilo kroz ove druge pozive. Uživam u prevođenju, to mi je više hobi.

casopis-srbija-maj-app
Chad Thomas Jersey