srb56-februar-2018-web-1

Željko Vasić

Najteže je kad radiš za sebe

Publiku je očarao glasom i kvalitetnim pop pesmama, skromnošću i prirodnošću. Duže od 15 godina je na muzičkoj sceni i za sve to vreme vešto je izbegavao tračeve  i  bespotrebno medijsko eksponiranje. To je, kako kaže, možda teži put do uspeha, ali tako je poštenije. Kad nije na nastupima ili u studiju, odmara se uz neki dobar film, knjigu, ili jednostavno „pobegne” u rodni Zaječar. Ekskluzivno za BETTY – Željko Vasić.

BETTY: Da li je pesma „No pasaran” najava novog albuma i kad možemo očekivati Vaše nove pesme?

Željko: Tom pesmom najavljujem svoj novi album koji će doneti i nešto drugačiji zvuk kad sam ja u pitanju. Imaće neki retro ambijent, ali publika će to najbolje da prepozna kada čuje drugi i treći singl, koji uskoro stižu. Mislim da je ovo jedno novo muzičko poglavlje u mojoj karijeri. Album će biti objavljem tokom 2018. godine.

 

BETTY: S obzirom na to da najavljujete još dva singla, možemo pretpostaviti da ste veći deo studijskog rada već obavili…

 

Željko: Više od pola albuma je već gotovo. Volim da singlovima najavim album. Tako je bilo i sa „Nema dalje”. Prvo sam objavio par singlova, da publika čuje o čemu se radi i kako će album zvučati, a onda je sve sklopljeno u jednu celinu. Ja još uvek verujem u to da je album jedan koncept i u suštini zaokružena priča.

 

BETTY: Dakle, ipak ima dalje i nakon „Nema dalje”…

 

Željko: Naravno da ima (smeh). „Nema dalje” je presek muzike u regionu iz neke moje vizure. To sam želeo da uradim sa tim albumom. Otuda tako šarolik koncept. Posle „Lozinke za raj” koja najviše podseća na neke moje ranije pesme, tu je pesma „Na pola metra” koja je poput čarlstona, muzika koja se pojavljuje u filmovima… Moram priznati da u startu nisam dobio podršku svojih saradnika za jedan takav izlet, ali, pošto nikad nisam imao čvrstu podršku za ono što sam radio, i ovog puta sam se oslonio na samog sebe.

 

BETTY: Pesmu „Greh” publika je primila sa posebnom emotivnošću…

 

Željko: Tu sam i te kako ponosan na saradnju sa Borom Dugićem i Bokijem Miloševićem, velikanima naše muzike. To su ljudi koji su postali sinonim za instrumente koje sviraju. Kada se pomisli na frulu, pomisli se na Boru Dugića, kada se pomisli na klarinet, prva asocijacija je Boki Milošević. Studijska saradnja sa njima mi je potvrdila da to što radim, radim na pravi način. Ne mogu da opišem kako sam se osećao radeći sa njima na snimanju njihovih deonica. Boki je, nakon što je poslušao i zapisao temu koju treba da odsvira, izgovorio jednu rečenicu koju ću pamtiti celi život: „Sad ti snimaj, vraćaj me i 5000 puta ako treba, dok ne budeš zadovoljan”.

 

BETTY: Tim albumom doneli ste neki novi zvuk, uključili neke nove saradnike. Šta spremate publici na ovom albumu?

 

Željko: Album ne zavisi samo od saradnika. Nažalost ili na sreću, ja sam muzički i izvršni producent svojih albuma i to je veliko breme koje nosim, pored onog izvođačkog. Prema tome, za sve što je i dobro i loše, odgovoran sam ja. Zadužen sam za sve melodije i aranžmane na albumu, tako da sam određujem muzički smer u kojem se krećem, a to nije nimalo lako. Kad radim za druge, onda nemam taj problem, mnogo mi je lakše. Najteže je kada radiš za sebe.

 

BETTY: Šta Vas je nateralo da se „otvorite” u tom autorskom smislu?

 

Željko: Verovali ili ne, to je bilo iz preke potrebe. Isto je bilo i sa pevanjem. Naime, prvi svoj pevački nastup imao sam u Zaječaru. Bio sam klavijaturista u bendu, bez namere da se ikad bavim pevanjem. Jedne večeri pevač se nije pojavio, uskočio sam kao zamena, vlasniku lokala gde smo nastupali se to dopalo i ja sam nastavio da pevam. Isto je i sa komponovanjem. Naprosto, sve što su mi tada nudili neki kompozitori nije mi se uklapalo u koncept koji sam imao u glavi. Seo sam za klavir i počele su da mi se dešavaju pesme. Taj trenutak smatram prekretnicom u svom životu, zato što sam otkrio jednu novu stranu sebe.

 

BETTY: Na početku karijere ste mnogo nastupali po klubovima, sa šarolikim repertoarom. Ipak, javnosti ste se predstavili muzičkim izrazom koji je tada u Srbiji bio najmanje popularan. Smatrate li danas da ste mogli mnogo lakše doći do uspeha da ste odabrali neki drugi put i neki drugi muzički žanr?

 

Željko: Sve što je lako meni nije zanimljivo. Što se tiče muzičkog izraza, ja sam birao odelo u kojem se najprijatnije osećam, ono što u biti jesam, iza čega stojim. Zapravo mislim da javni nastup, pred publikom, mora da bude iskren. Ja se iskreno bavim time čime se bavim, snimam pesme koje volim, što ne znači da ne volim i nešto drugo, ali u ovom odelu se najbolje osećam. Ponosan sam i na svoj klupski rad, to je jedna velika škola. Kroz to sam se upoznao sa svim muzičkim žanrovima, što predstavlja jedno veliko bogatstvo. Nije dovoljno poznavati samo jedan muzički pravac, morate u gotovo sve da se razumete. Kada sam ja počinjao bila je još uvek Jugoslavija, a s obzirom na to da mi je i otac muzičar, krenuo sam ispočetka, od muzike koju je slušala njegova generacija, od Bitlsa, Indeksa, grupe Pro arte, Lea Martina, Dragana Stojnića, zatim su tu bile romanse, starogradske pesme, pesme iz svih bivših republika… To je za mene veliko bogatstvo.

 

BETTY: Poreklom ste iz srpske prestonice rokenrola – Zaječara. Završili ste u pop muzici, ali niste okrenuli leđa roku. Poslednjih godina i te kako ste angažovani u organizaciji popularne „Zaječarske gitarijade”…

 

Željko: U pitanju je ogroman projekat u kojem sam svim srcem, najiskrenije. Još kao klinac sanjao sam da nastupim na Gitarijadi, vežbao sa bendom danima u podrumu, ali eto, nije mi se dalo. Sada pokušavam da omogućim nekim drugim mladim bendovima da ostvare taj san, da se predstave široj publici, da zasviraju rame uz rame sa velikim imenima rokenrola. Ovih dana izaći će i album pobednika jubilarne 50. Gitarijade, grupe „Hadži prodane duše“ u izdanju PGP RTS i jako sam ponosan što smo to doveli do kraja.

 

BETTY: Jeste li više zimski ili letnji tip?

 

Željko: Što bi Čola rekao, „noćni sam čovek” (smeh). Preferiram noć, mada sam malo promenio radne navike poslednjih godina. U studiju ne radim noću, to sam uveo sebi kao pravilo. Inače, rođen sam 10. decembra, trebalo bi da sam zimski tip, ali ne volim ništa preterano. Ne volim ni kad je mnogo hladno, a ni kad je jako toplo. Ja bih neku umerenu klimu, to mi najviše odgovara.

 

BETTY: Kako se najbolje odmarate?

 

Željko: Retko se odmaram, sve je manje vremena za to. A kada ga uhvatim, najviše mi prija da pobegnem od gužve, odem do mog Zaječara, tamo najbolje punim baterije. Što sam stariji, to mi sve više prija.

 

BETTY: Rad u studiju podrazumeva mnogo sedenja, što i te kako utiče na liniju. Kako uspevate da sačuvate formu?

 

Željko: S vremena na vreme idem na fitnes i plivanje, mada bih voleo da sam redovniji u tome. Sve to mi oduzima mnogo vremena. Dok odete, odradite trening i istuširate se potrošite minimum tri sata.

 

BETTY: Kakvu hranu najviše volite i koliko ste vešti sa varjačom?

 

Željko: Mogu slobodno reći da sam jako vešt. Iz preke potrebe sam naučio i da kuvam, pošto sam u Beograd došao kao jako mlad, sa nekih 15 godina i dojadilo mi je bilo da čekam torbe sa hranom od kuće, pa sam jednog dana pozvao mamu i pitao: „A kako se priprema taj pasulj?”. Posle pasulja došao je grašak, krompir i tako redom. Danas kuvam jako dobro, da ne kažem odlično. U poslednje vreme nemam ni previše vremena, a ni potrebe da kuvam, pošto to moja supruga savršeno radi, ali mislim da svaka porodica s godinama izgradi svoju kuhinju. Nakon toliko vremena moram da priznam da više nisam toliko ljubitelj kuhinje svoje majke koliko onoga što sprema moja supruga. Jednom sam to već rekao u nekom intervjuu, moja mama je to čula, pa se malo i naljutila na mene (smeh).

 

BETTY: U vremenu dokolice šta pre birate: film ili knjigu?

 

Željko: Kako kad, jer volim i jedno i drugo. Dosta čitam s obzirom na to koliko malo vremena imam. Najčešće je to na odmoru, na plaži. Prošlog leta na repertoaru su bile Draškovićeva Ko je ubio Katarinu, Andrićeva lestvica užasa Svetislava Basare i Sramota Džona Kucija. Inače preferiram domaće pisce, a supruga mi ponekad „podmetne” i nešto sa strane, što me oduševi. Filmove gledam uglavnom u bioskopu, to je za moju suprugu i mene izlazak. Često u bioskop idem i sa klincima, gledamo crtaće. Kada su me prvi put odveli da gledamo 3D, ja sam bio opčinjen.

 

BETTY: Ima li Željko Vasić maksimu kojom se vodi kroz život?

 

Željko: Nisam siguran ko je to rekao, ali mi se jako sviđa: „Mogao si da se dopadneš mnogima da se nisi trudio da se dopadneš svima”. To me je vodilo kroz život. Volim ljude sa stavom, makar bio dijametralno suprotan od mog, važno je da barem kažu ono što misle. Bar možemo imati kvalitetnu raspravu o datoj temi.

srb56-februar-2018-web-1app