srb57_mart-magazin-web-1

Petar Grašo

KOŠARKAŠ PRED MIKROFONOM

Muzičku karijeru započeo je vrlo mlad, kao autor pesama za Olivera Dragojevića i Doris Dragović, nakon čega je i sam stao pred mikrofon i trijumfovao na „Zadarskom festivalu”. Ređaju se hitovi „Utorak”, „Ko nam brani”, „Šporke riči”, „Sad te se samo rijetko sjetim”, „Jedina”… Nakon petnaest godina od izdavanja poslednjeg albuma i pet godina medijske pauze, najavljuje nove pesme, ali i seriju koncerata u regionu. Ekskluzivno za BETTY – Petar Grašo.

Dalibor Mrdić

BETTY: Posle višegodišnje pauze najzad se vraćate na scenu. Zbog čega toliko dugo udaljavanje od muzike?

Petar: Nije to bio beg od muzike, više težnja da ispunim neke svoje želje. I uopšte pauza nije trajala toliko koliko neki mediji ističu. Jedni kažu deset, drugi petnaest godina, a u stvari sam apstinirao od pojavljivanja u javnosti nekih pet godina. Nikakvih dramatičnih momenata tu nije bilo. Ja sam 1996. odmah počeo jako. Kod mene nije bilo nekakvih neuspelih pokušaja, borbe, probijanja preko kafe-barova, svadbi… U petak sam došao na „Zadarski festival” kao relativno anoniman pevač, a u ponedeljak sam već bio vodeći pevač u Hrvatskoj. To nije nikakvo hvalisanje, to su činjenice. Od tog dana pa do 2009. stalno sam bio na putu. Od svoje dvadesete do trideset treće godine godišnje sam imao bar stotinu koncerata. U jednom trenutku sam shvatio da treba da stanem i da se malo bavim sobom. U tom periodu nije bilo intervjua, nije bilo pojavljivanja u medijima, sve što sam radio bilo je ono što beskrajno volim – putovao sam. Pored toga, imam porodični posao u Splitu, vodim jedan restoran, bio sam vrlo, vrlo zaposlen oko njega, i čini mi se da bih ceo život mogao da radim samo to. Što se tiče putovanja, bio sam u Parizu, u Njujorku, u Madridu… Uživao sam. Ja sam u tim gradovima bio i pre, ali bih samo nastupio i vratio se kući. Nisam video ništa. Živeo sam punim plućima, a zapravo na anesteziji. Upravo zato mi je trebala pauza. Uživao sam u toj pauzi koja je trajala – ponoviću – pet godina, ali mislim da je bila jako dobra za mene, jer je krucijalno da te malo nema da bi te zapravo konstantno bilo. Ja nisam tip čoveka koji „pegla” ljude, izlazi non-stop sa objavama. Imam svoje pesme, radim na njima najbolje što mogu i uvek sam negde tu sa strane. To definitivno na kraju rezultira time da te ljudi vole. Nikad ne bih želeo da tu ljubav i to poverenje izneverim nekim dosadnim pričama…

BETTY: Hoće li vas aktuelna turneja, na kojoj obeležavate dvadeset dve godine na sceni, „naterati” da snimite i novi album?

Petar: Novi album će svakako biti kompletiran tokom ove godine. Nova pesma „Ako te pitaju” je za samo par dana došla na prvo mesto Hrvatske nacionalne top liste i zadržala se tu nekoliko nedelja, što je za nas vrlo neočekivano. Apsolutno je prirodno da nakon svega toga dođe album. Mislim da je nepristojno nemati album petnaest godina, kao što je kod mene slučaj. Međutim, imam neke nove pesme, tako da mislim da album nije toliko krucijalan. Ipak, sebi i publici za dušu, pokušaću da sakupim sve te pesme koje su se u međuvremenu dogodile, od pesme „Moje zlato” preko „Srce za vodiča” i još par novih, na jedan nosač zvuka.

BETTY: Pesma Ako te pitaju” pobrala je velike simpatije. Čini se da ostajete na tragu pesama koje ste snimali do sada?

Petar: Ja nikada neću da se pomeram sa svog zacrtanog puta. Imam trasu kojom idem i unutar nje ću naravno da se menjam, ali nikada neću menjati smer, jer ne možete nekoga ko trči maraton staviti da trči na 100 metara, kao ni obrnuto. Znate u kojoj ste disciplini najbolji i te discipline se držite. Mediteranski pop je nešto što ja volim i nešto što moja publika voli. Tu se komforno osećam, tu sa radošću stvaram i pevam. To je smer u kojem ću nastaviti da se krećem i na novom albumu.

BETTY: Bliži se koncert u beogradskom Sava Centru. Šta publika može očekivati od Vas na tom nastupu?

Petar: Svi moji koncerti su zapravo koncipirani tako da to bude bar dva sata čiste radosti, što znači da nema praznog hoda. Ljudi koji dođu od mene mogu očekivati samo poznate pesme, koje ćemo pevati zajedno. Ja na svojim koncertima ne promovišem ništa novo, jednostavno je to izbor najlepših pesama. Imam zaista odličan bend, sjajnu produkciju koja je već uigrana za velike stvari. Interesovanje za nastup je stvarno ogromno, tako da ćemo pored tog 30. marta možda dogovoriti još jedan datum, ukoliko bude slobodnih termina.

BETTY: Pišete za sebe, ali i za druge. Koliko je teško rastati se od pesme i prepustiti je drugom izvođaču?

Petar: Zadnjih nekoliko pesama koje sam snimio napisao je Tonči Huljić, ali ja njega ne doživljavam kao nekoga sa strane jer ga poznajem dvadeset dve godine, privatno smo izuzetno dobri prijatelji, i kad nas dvojica sednemo, kada on počne da piše za mene, to je meni kao da pišem ja sam. Zaista se dobro poznajemo i imam osećaj da sve što on napiše savršeno ide uz mene. Osim Tončijevih, malo sam tuđih pesama pevao. Teško je pogoditi moj senzibilitet. Tončijeve pesme nije teško pevati, jer su većinom najbolje moguće, a meni se nije teško da se odvojim od neke pesme, s obzirom na to da nikad nisam pisao puno. Pisao sam samo za meni drage ljude. To su Doris Dragović, Oliver Dragojević, Danijela Martinović… Jednu pesmu sam napisao i za Lepu Brenu, na moje veliko zadovoljstvo, jer je ona vrhunski izvođač. Međutim, ne mogu da pišem po narudžbini i pod pritiskom, u tome nisam dobar.

BETTY: Jeste li tokom odrastanja, odnosno na početku muzičke karijere, imali uzore kojima ste težili?

Petar: Na mene su jako mnogo uticali Bitlsi. Njih sam obožavao, kao i njihov način pisanja, ophođenja sa medijima, sve ono što su radili. U mojoj karijeri su me mnogo upoređivali sa Oliverom Dragojevićem, a ja sam pokušavao da se udaljim od toga, znajući unapred da moj glas ima tu neku boju sličnu Oliverovoj i da će to biti teško. Ljudi me doživljavaju kao nekoga ko nastavlja Dragojevićevim putem. To mi je drago da čujem, međutim, ne volim nikoga da kopiram. Sledim trag mediteranskog, italijanskog popa, sa dalmatinskim prizvukom. Pored Bitlsa, mnogo drugih muzičara je uticalo na mene, poput Pitera Gebrijela, grupe Toto, Pina Danijela, Zdenka Runjića. Naslušao sam se mnogo toga i sve to kroz mene izlazi napolje.

BETTY: Sa dvadeset godina postali ste enormno popularni. Kako je bilo nositi se sa popularnošću i ostati normalan u tom „ludilu”?

Petar: Ja se, zapravo, nikada nisam ni trudio da ostanem normalan. To je stvar nekog kućnog vaspitanja i genetike. Ili poludiš, ili ne poludiš. Sad, pitanje je koliko sam ja normalan. Kriterijumi su uvek različiti, to je kategorija koja nudi široku paletu viđenja. Moja familija i moji prijatelji su jedini razlog zbog kojeg ja nikad nisam počeo da živim život iz novina. Kad si sa dvadeset godina na naslovnicama, kad puniš dvorane, kad te okružuju lepe žene, to može biti i te kako klizav teren, na kojem se čovek obično raspadne. Ja nikada nisam imao vremena za to, imao sam prijatelje koji su bili odličan balans između onoga što prolazim i onoga što zapravo jesam i jednostavno nisam ni u jednom trenutku osetio da gubim vezu sa samim sobom. Split ne priznaje autoritete i  ako se tu pravite važni – vi ste budala. U Splitu ćete na ulici sresti i Tonija Kukoča i Dina Rađu i Ivaniševića i Olivera Dragojevića… Nije to šepurenje u limuzinama. Sa te strane, Split je sjajna sredina.

BETTY: Jeste li više letnji ili zimski tip?

Petar: Sa obale sam, tako da definitvno preferiram leto i more. Međutim, volim i planinu. Svake zime skoknem do nekog planinskog odmarališta. Ove zime bio sam na Jahorini. Tamo imam dosta prijatelja, a i lepe uspomene koje me vežu za ovu olimpijsku lepoticu. Naime, tamo sam sada već daleke 2011. sa Goranom Bregovićem i Tončijem Huljićem snimao album „Ka’ na hašišu” grupe Madre Badessa. U stvari, reč je o albumu čiji je autor Tonči, Brega je to producirao, a ja sam bio zadužen za vokale. Bilo je to divnih godinu i po, dok smo snimali, imao sam priliku stalno da putujem, pevam neke pesme koje nisu moje i zapravo da budem pevač benda, što nikad pre nisam bio, a verovatno ni u budućnosti neću biti. Tonči je moj porodični prijatelj i, kada mi je rekao da to radi, bio je u potrazi za nekim pevačem sa Mediterana da otpeva vokalne deonice. Interesantno je kako je uоpšte došlo do toga da ja budem pevač na tom albumu. Naime, Tonči mi je puštao pesme koje je Goran već bio isprogramirao, rekao mi je „tu mi treba to, ovde to”… Tu bih nekog Portugalca, ovde Italijana, ali niko nema senzibilitet koji spaja sve to, plus notu dalmatinskih emocija… Onda sam ja počeo da pevam te pesme onako kako sam ih doživeo i čuo, а on me gleda i kaže: „Kako je moguće da ja godinu dana tražim nekoga po Evropi, a imam ovde prijatelja koji sve to može da otpeva onako kako ja hoću”. I tako sam ja sasvim slučajno mom dragom prijatelju Tončiju Huljiću bio vokal. Deo je dakle sniman na Jahorini, deo u Beogradu, a deo u Zagrebu, i te dane pamtim kao zaista divna vremena, jer uvek je lepo raditi sa ljudima koji su u svom poslu veliki, a Goran i Tonči su definitivno, svako u svom žanru, obeležili svoje vreme.

BETTY: Pomenuli smo Vaš restoran u Splitu. Kako se snalazite u kuhinji i šta od hrane preferirate?

Petar: Iskreno, nakon dvadeset pet godina rada, mislim da sam zaista potkovan znanjem što se tiče gastronomije. Družim se mnogo sa kuvarima, čak više nego sa muzičarima. Znam dobro da kuvam, ali nemam previše vremena za to. Kad na svakih pola godine dođem kući, jedan od zadataka mi je da spremim večeru. Majstor sam i za meso i za ribu, ali ne bih da to ispadne neko hvalisanje (smeh). Ja bih mogao, recimo, ceo život da živim na pici Margariti. To je za mene idealan obrok. Na pustom ostrvu, u svemiru, u restoranu sa tri zvezdice, ako mi neko da dobar komad pice, ja sam srećan čovek. Naravno, volim i drugu hranu, volim dobar sir, dobro maslinovo ulje… Čak i proizvodim u svom domaćinstvu maslinovo ulje. To me prosto raduje, čini srećnim.

BETTY: Vaš otac je bio košarkaš, vi ste takođe jako visoki. Da li ste se oprobali u tom sportu?

Petar: Osam godina sam trenirao košarku, nije to bilo oprobavanje nego profesionalno bavljenje sportom, paralelno sa muzičkom školom. Dogurao sam do prvog tima „Jugoplastike”, dobio ponudu da idem na Univerzitet u Čikagu, da tamo nastavim košarkašku karijeru. Мeđutim, u to vreme dogodila se saradnja sa Oliverom Dragojevićem, koji je otpevao neke moje pesme, ja sam tada bio osamnaestogodišnjak i to je na neki način odredilo da krenem muzičkim vodama.

BETTY: Da li ste se nekada pokajali zbog toga?

Petar: Nikada. Nema lepšeg posla od ovoga. Ne znam šta bih drugo mogao da budem i šta bih mogao da radim, sem možda tog ugostiteljstva. Muzika je ono u čemu sam dobar, gde se najbolje snalazim, u čemu imam svoja očekivanja, svoje strahove, sve ono što čoveka čini živim, tako da ne bih promenio nijedan minut svog života.

BETTY: Čemu se najčešće posvećujete u slobodno vreme? Ima li prostora za filmove, knjige…?

Petar: Volim da čitam, ali u poslednje vreme retko imam vremena za to, više sam uz iPad. Filmove retko gledam, češće pratim neke serije, volim da imam neku konstantu kada se već posvetim nečemu, tako da pogledam nekad i po dve-tri sezone neke serije zaredom. To me opušta dok odmaram ili dok trčim na traci.

BETTY: Moto koji Vas pokreće?

Petar: Nikad nisam imao moto, jednostavno ne uspevam da stavim svoj život u rečenicu-dve. Nisam toliko savršen, a ni bezgrešan… Znate ono: živi pošteno, budi dobar, poštuj druge. To nije moto, to je normalno. Živi i pusti druge da žive. I to je normalno. Ja sve to živim. Verovatno sam puno puta pogazio reč, lagao kad su u pitanju neke sitnice, tako da niko od nas ne može živeti moto. Važno mi je da mi bude ugodno sa ljudima koji me okružuju, ali i da njima bude ugodno sa mnom.

srb57_mart-magazin-web-1app