intervju-vlasta

Vlasta Velisavljević

Svaki dan je dragocen

 

Broj 80, februar 2020.

Glumom je počeo da se bavi sa dvanaest godina i do sada je odigrao više od 350 pozorišnih, filmskih i TV uloga. Uprkos teškom životu, zarobljeništvu u II svetskom ratu, zatočeništvu na Golom otoku, godinama izgnanstva iz Beograda, i dalje tvrdi kako mu je svaki dan života bio lep. Danas broji 94 godine i jo[ uvek glumi, vozi, ide na koncerte, ponekad i na pecanje, koje neizmerno voli. Ekskluzivno za BETTY – Vlasta Velisavljević.

 

Autor: Dalibor Mrdić

 

BETTY: Uprkos godinama i ne baš lakom životu, i dalje ste jako vitalni, aktivni, uključeni u dešavanja oko vas. Odakle crpite energiju?

Vlasta: To je sve genetika. Ne smatram se nikakvim fenomenom. Svuda sam živeo. I u gradu i na selu, na reci, u planini, na moru, u logoru. Svuda sam se uklapao. I sve je na mene ostavilo traga. Nikada nisam gledao da preterano ugađam sebi. Ali od takvog sam materijala koji je izdržljiv i svašta može da podnese (smeh).

 

BETTY: Potrebna je i unutrašnja energija, ne samo zdravlje organizma, da bi se bilo aktivno u desetoj deceniji.

Vlasta: E, to je nadogradnja. To se uči sa godinama. Nešto učite sami, na nešto vas natera život. Moj otac je Vojvođanin, majka Dalmatinka. Od svakoga sam preuzeo ponešto.

 

BETTY: Kada ste sa dvanaest godina zakoračili na pozornicu, jeste li mogli da pretpostavite da ćete glumiti i sa 94 godine?

Vlasta: Ma kakvi. Nisam ni sanjao o tome. Učitelj je kriv što sam završio u pozorištu. On nas je podsticao da učimo recitacije, da pevamo. Svi su se trudili, još od obdaništa, da od sirotinjske dece, a ja sam bio iz tog socijalnog sloja, naprave nešto. Obdanište je radilo od ujutro do 17 sati i onda nas izvedu napolje da recitujemo prolaznicima.

 

BETTY: Kažete – učili ste recitacije. Kako danas pamtite tekstove komada koje igrate?

Vlasta: Meni mnogo u tome pomažu kolege, partneri sa kojima igram. To sam naučio od jednog od najboljih pedagoga, profesora, reditelja i glumca Mate Miloševića. On je insistirao da slušamo one sa kojima igramo. I onda je to što treba da kažete logičan odgovor na već izrečeno. Tako je kada igrate u predstavama sa više aktera. Sasvim drugačije je kada igrate u monodrami. Tada se oslanjate na memoriju.

 

BETTY:Tih 30-ih godina prošlog veka, kada ste se zainteresovali za glumu, kako su ljudi gledali na taj poziv? Kako je to prihvatila vaša porodica?

Vlasta: Tada nije bilo puno glumaca. Moji nisu imali prilike da reaguju. Otac nije bio srećan zbog toga, ali je omekšao kada je pogledao prvu predstavu u kojoj sam igrao. Sve ovo što se meni dešavalo kroz život, došlo je onako, za džabe. Tako i gluma.

 

BETTY: Je li postojalo neko rezervno zanimanje kroz život?

Vlasta: Ih, šta sve nisam hteo da budem kao dete. Prvo sam hteo da budem avijatičar. Odlazio sam gotovo svakodnevno na stari beogradski aerodrom, u današnjem Zemunu, stajao na ogradi i gledao kako poleću i sleću avioni. Nisam ni slutio tada da ću postati glumac koji će igrati pilota.

 

BETTY: Kolekcionar ste glumačkih nagrada. Ima li neka koja vam je najdraža među njima?

Vlasta: Najdragocenija mi je ona iz mog pozorišta, moje firme. Nagrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta, čiji sam doživotni član.

 

BETTY: Znate li koliko ste puta nastupili u komadu Buba u uhu?

Vlasta: Ta predstava je fenomen. Odavno je trebalo da bude upisana u Ginisovu knjigu rekorda, međutim, zbog nemara pozorišnih uprava koje su se menjale, a nisu čuvale arhivu, nismo imali dokaz o broju izvođenja. A igrali smo je više od 1.600 puta. Glumci su se menjali, dolazili, odlazili, jedino smo Nikola Simić i ja bili tu stalno. Branka Petrić i Rada Đuričin su takođe dugo u tom komadu. Verujem da ćemo igrati još dugo skupa.

 

BETTY: Dođe li nekada dan kada vam se ne glumi?

Vlasta: Nikada. Taman posla. Bilo je perioda kada su se dešavale društvene promene u čemu su aktivno učestvovala i pozorišta i jednog dana u Ateljeu 212 Đuza Stojiljković, koji je bio moj klasić, i ja sedimo i kažu nam: Danas štrajkuju glumci.

Pitam ja Đuzu: Zašto?

Kaže on: Ne znam zašto, ali ja sam potpisao.

Reko’ mu da ja neću da potpišem to.

A on će meni: Potpiši, moramo da promenimo vlast!

Iz mog ugla, to su preterane ambicije. I danas ima glumaca koji se aktivno bave politikom i baš onako grizu, ali ipak je to sve na nivou opsenarstva. Sami sebe ubeđuju da mogu nešto da promene. Očigledno ne znaju da društveni razvoj ima svoje zakonomernosti, da određeni procesi moraju da se dese, kao što u nauci, recimo kod Marksa i Engelsa, postoje nužnost i slučajnost.

 

BETTY: Kako gledate na sve učestaliji odlazak mladih sa Balkana u zemlje zapada?

Vlasta: Uvek se odlazilo. I moj je otac išao, tada u Austrougrasku, kako bi zaradio dovoljno da nas prehrani. I vraćao se. A onda sam ja u II svetskom ratu završio u Nemačkoj u zarobljeništvu. Pa sam se i ja vratio.

 

BETTY: Kad smo kod tog perioda, zanimljivo je da ste bili rusofil, a želeli i pokušali da pobegnete u Ameriku. Kako to?

Vlasta: Nije to ništa čudno. Kada kažete rusofil, mnogi to vežu za određeni režim. Preko ovih prostora prošli su Beli, ali i Crveni Rusi. Beli su ostavili mnogo toga dobrog u Beogradu. Moji profesori su u velikom broju bili tog porekla.

 

BETTY: A šta vas je vuklo ka SAD?

Vlasta: Ma, to je bio avanturizam. Mladost – ludost, što bi rekli.

 

BETTY: Imate li pozorišni, odnosno fimski žanr koji preferirate?

Vlasta: Meni je to sve isto. Samo neka se radi i neka ima kvalitet.

 

BETTY: Prethodne godine igrali ste u dva filma. Ima li nešto novo što ćemo gledati u ovoj, 2020. godini?

Vlasta: Spremamo nešto novo, ali ne bih da najavljujem dok to ne učine producenti. Nema mnogo glumaca mog uzrasta, tako da nemam konkurenciju i često me zovu (smeh).

 

BETTY: Prošle godine otvorili ste Beogradski sajam automobila na koji ste se dovezli u svojoj Ladi. I dalje aktivno vozite.

Vlasta: Obožavam vožnju, posebno kroz moj Beograd. Mnogi ne znaju da je Beograd nekada imao trku Formule 1. Vozilo se oko Kalemegdana. Ja sam u to vreme pohađao gimnaziju. Recimo, i tada je Mercedes bio u Formuli 1, ali i firme poput Nuvolari, Fon Brauhič. Bilo je čak i naših vozača. Jednog od njih sam posle rata video kako vozi trolejbus. I tako jednom, stojim u trolejbusu iza njega i kažem: Eh, gospodine, zar vi, koji ste vozili Formulu 1, sad vozite trolejbus.

Kaže on: Nemojte, molim vas, da mi stajete na muku.

 

BETTY: Imate li neki san ili životnu želju koja vam se nije ostvarila?

Vlasta: Jedinio da nema ratova. Ne volim rat. Želeo bih da svi ljudi žive lepše, u miru. Nažalost – to je nemoguće.

 

BETTY: Strastveni ste pecaroš. Uspete li i danas da pobegnte negde na reku i gde najviše volite da pecate?

Vlasta: Voleo bih da odem između Jablanice i Mostara. Tu ima jedna rečica na kojoj bih ponovo da se oprobam u pecanju. Međutim, kako godine prolaze, uviđam da mi je to sve dalje.

Vlasta: Maločas, dok smo razgovarali, na telefon vas je zvao popularni košarkaš Miloš Teodosić. Prijatelji ste?

 

BETTY: Mogu zaista da se pohvalim širokim krugom prijatelja. Mislim da je to nešto najdragocenije što imam. Sa Teom pričam o investicijama, savetujem ga da se vrati u Srbiju, da igra ovde, međutim, slabo me sluša (smeh).

 

BETTY: Bude li vam nekada naporno kada se šetate gradom, a svi bi da se fotografišu sa vama?

Vlasta: Ne smeta mi to. Naprotiv. Sve su to fini i kulturni ljudi. Onim drugima ja nisam ni poznat ni interesantan, tako da mi ne prilaze.

 

BETTY: Imate li neki svakodnevni ritual, nešto bez čega dan ne može da prođe?

Vlasta: Bez novina, danas ni bez telefona, ostalo manje-više. Nekada je i pecanje bilo na tom spisku, danas sve ređe.

 

BETTY: Pored novina, čitate li knjige?

Vlasta: Više ne. Danas slušam ljude. I slušam muziku. Ozbiljnu. Eto, i Beograd je konačno dočekao da ima dva simfonijska orkestra, što je velika stvar. I to vrhunska orkestra, ne znate koji je bolji. To me oduševljava. Takođe, volim da idem u pozorište ne samo da igram, nego i da pogledam neku dobru predstavu, posebno kada gostuju glumci iz drugih zemalja.

 

BETTY: Koliko vodite računa o ishrani?

Vlasta: Nimalo. To radi moja supruga. Ja sam tu da pojedem što mi pripremi, a ona to radi jako dobro.

 

BETTY: Koja je najznačajnija ličnost koju ste upoznali?

Vlasta: Uh, ima ih mnogo. Sreo sam neke od astronauta, upoznao velike operske zvezde, sportske asove. Mnoge od njih dao je i ovaj moj Beograd .

 

BETTY: Šta je ono čime ste se vodili kroz život sve ove godine?

Vlasta: Istina i samo istina. Nisam nikada imao velike ambicije, nisam jurio uloge, one su jurile mene, nisam se trošio gde nije trebalo, uvek sam se radovao novom danu…

 

BETTY: Čak i onda kada ste morali da odete iz Beograda?

Vlasta: I tada. Ja sam svoje najbolje godine proveo u Mostaru. Nedavno sam baš snimao nešto u Sarajevu i kažem vozaču: Tamo me vozi. Pita me on: Gde tamo? Odogovr je bio: Tamo gde piše Mostar.

casopis-srbija-maj-app
Chad Thomas Jersey