casopis-intervju-ivan-milinkovic-avgust

Ivan Milinković

Od Baha do sevdaha

 

Broj 74, avgust 2019

Gotovo deceniju pevao je u Beogradskoj operi, a potom punih 30 godina u grupi Legende. Nakon svega, u 57. godini života, odlučio je da objavi prvi solo album. Kaže da se ne plaši kako će biti prihvaćen, jer sve radi bez bilo kakve računice. Ako i ne bude sve po planu, znaće da je sam kriv! Mir pronalazi u knjigama i na Kosmaju, gde se odmara od nastupa i gradske gužve. U iščekivanju albuma, iskreno za BETTY – Ivan Milinković.

Autor: Dalibor Mrdić

BETTY: Otkuda Ivan Milinković u solo priči nakon ravno 30 godina sa Legendama?
Ivan: Mislim da je to bio logičan sled događaja. Vreme je da ja potražim pesme nekih drugih autora, a isto tako da Dašine (vođa grupe Legende, prim. a.) pesme zapeva i neko drugi. Moj pevački zahvat je dosta širok. Ivane, ti možeš da pevaš sve, neki kažu. Ne slažem se sa tim, ali dosta toga mogu, pa hajde da probam.

BETTY: Da li je postojala dilema u kom muzičkom pravcu ćete poći? Da li je to već definisano?
Ivan: Konceptualno znam kako će sve zvučati. Za sada imam osam snimljenih pesama, dve sam već promovisao kao singlove, biće tu i obrada makedonske narodne pesme Jano, mori koja će zvučati kao sa albuma Budha Bar, neki World music, zatim imamo još jednu koja je napisana po uzoru na narodne pesme, njeni autori su Dragan Nikolić i Ivan Karaklić, koji su zapravo i autori čuvene Ej, dragi, dragi, a biće tu i jedna pop pesma. Više autora će biti zastupljeno na tom albumu. Na aranžmanima je radio Peđa Stojković, moj klavijaturista, takođe član Legendi.

BETTY: Već vaš prvi samostalni singl pozitivno je iznenadio publiku.
Ivan: Pesma Ibar usto protiv brega takođe je autorsko delo Dragana i Ivana, u pitanju je lepa narodna pesma, snimljena uz trube Dejana Petrovića i njegovog Big benda. Zanimljivo je da u toj pesmi trube iz mola idu u dur, dajući joj jednu posebnu dimenziju. Prva je koju sam snimio, pa je nekako bilo logično da to bude i moj prvi singl. Odmah nakon toga publici sam predstavio i Svenuće dunje na ormaru, pop sevdah pesmu Dušana Bačića, kroz koju se provlači i harmonika.

BETTY: Koliko dugo već postoji ideja da uradite ovakav album?
Ivan: Uh, toliko dugo da su čak i neki moji dragi prijatelji prestali da veruju da ću ikada to uraditi. Odavno postoji ta moja želja, možda čak i nekih petnaest godina. To možda najbolje govori o meni kao čoveku koji nije želeo da seče granu na kojoj sedi, nisam hteo da na bilo kakav način naudim grupi Legende, sa kojom i dalje nastupam. Za mene, oni koji me znaju, kažu da sam pomirljiv. Možda me ta reč najbolje opisuje. Međutim, došlo je vreme da radim malo i na sebi, da ostavim neki svoj pečat, da pogledam svet kroz svoje naočare. Do sada smo uvek svet gledali kao grupa, zajedno, i to neminovno donosi kompromise. U ovoj priči sam ja neko ko bira, odlučuje i za sve dobro i sve loše isključivi sam krivac. Ovaj korak dugujem pre svega sebi i svojoj porodici. Nakon 2.700 koncerata sa Legendama, 59 punih Sava centara, svega onog dobrog što sam sa tom grupom uradio, hajde da probam i sam. Nisam neko ko radi nešto ziheraški i, ako u Legendama kažu da nema više zajedničkih nastupa, sve i da moja solo karijera ne krene u dobrom pravcu, prihvatiću to tako. Baviću se nečim sasvim drugim. Prosto, takav sam.

BETTY: Kada publika može da očekuje ovaj album na kome radite?
Ivan: Pa recimo u novembru. Do tada će biti mnogo nastupa. U međuvremenu, sačekaću da još neke pesme koje će se naći na albumu sazru, da prođu kroz mene i da mi, kada ih otpevam, ljudi veruju.

BETTY: Prva dva vaša singla ispraćena su i video-spotovima. Hoće li takva praksa važiti i za ostale pesme sa albuma?
Ivan: Mislim da će skoro sve pesme dobiti spot. U međuvremenu, na Tari smo snimili i spot za pesmu Nagovara soko razvigora i verujem da će oduševiti ljubitelje moje muzike. Ta pesma je nešto što bi moglo biti moja muzička referenca. Ne mislim da će imati neku ogromnu slušanost, jer danas je u svemu na pijedestal podignuta osrednjost, a ova pesma to nije. Kvalitet i interesantnost nemaju puno toga zajedničkog.

BETTY: Ove godine Legende obeležavaju 30 godina postojanja. Kada ste počinjali, jeste li mogli pretpostaviti da će cela priča potrajati toliko dugo?
Ivan: Iskreno, nismo ni sanjali. Deset godina je za nas tada bila ozbiljna brojka. Okupili smo se da probamo nešto, bez prevelikih očekivanja, sa pesmama dijametralno suprotnim od onoga što se tada slušalo. Kao da je neka paralelna stvarnost. I to je negde šokiralo publiku. Skrenuli smo pažnju na sebe drugačijim zvukom pesmom Ne veruj i našli svoje mesto. Godine 1996. desio se naš prvi koncert u Sava centru, 1997. su već bila tri, 1998. četiri zaredom. Pritom, nisu imali koš za nas. Nismo bili ni narodnjaci, ni zabavnjaci, ali i na jednoj i na drugoj top-listi znali smo da budemo na vrhu u isto vreme.

BETTY: Da li vam je danas žao što vas je uspeh Legendi udaljio od vašeg prvobitnog poziva, od opere?
Ivan: Moram priznati da jeste, ali sve što u životu činite, bez obzira na različite sugestije i savete, vi na kraju birate. Sâm sam birao, tako da na moju adresu idu i pritužbe i pohvale. Ja sam i na koncertima Legendi često znao da izvedem ponešto od tog repertoara: Il Divo, Bočeli, Pavaroti, poneku grčku, ili špansku pesmu, sve to nešto što mi leži i što privatno volim da pevam. Isto tako, neretko sam preispitivao sebe i dolazio do zaključka da mi je žao što nisam otišao tim putem, jer u ono vreme kada sam nastupao u operi, imao sam izuzetno dobre kritike, osvajao nagrade… Moja profesorka Biserka Cvejić, koja je pevala pored Plasida Dominga, pored Maria Del Monaka, pored Pavarotija, pored Franka Korelija, smatrala je da tehnički, emocionalno, u svakom pogledu, mnogo obećavam, ali, eto, otišao sam u drugom pravcu.

BETTY: Za šta ste u životu najviše zahvalni i kome?
Ivan: Pre svega Bogu, što imam normalnu, zdravu porodicu, što se nikada nisam poneo bilo kakvim uspehom, što mi je omogućio da svoj talenat umnožavam i delim sa ljudima, da se bavim nečim što je jako lepo i kreativno, što me okružuju dobri ljudi. Zahvalan sam što na kraju jednog dana znam zašto sam živeo i što znam da iza mene ostaje nešto vredno, nešto čega se ne bih postideo.

BETTY: Ima li Ivan nekih dugoročnijih planova?
Ivan: Da, kako da ne! Smatram da nisam rekao sve u muzici. Nakon ovoga možda uradim album izvornih obrada, ali i album primenjene klasike onako kako su to ljudi očekivali od mene dok sam nastupao u operi. Znam da je jako teško pomiriti te dve priče, ali to sam ja.

BETTY: Iako brojite 57 godina, izgledate mnogo mlađe, zahvaljujući čemu?
Ivan: Mislim da sam poprilično disciplinovana osoba. Gledam da ispoštujem dnevni raspored obaveza, da ne kasnim. Jedno vreme sam pušio, pio gazirano, pa i poneku rakijicu, ali nikada preterano. U svemu što je veliko, što je megalomansko, čovek se jako brzo pogubi. Ima jedna izreka, koja mi se dopada, a kaže: Nemam velike prohteve i zato sam zadovoljan. Idem u teretanu, ali nije to nikakav body-building, nego neki moj sistem vežbi kondicije i kada me pitaju Ivane, kako si?, odgovaram Između želje i mogućnosti (smeh). Ranije sam išao i na odbojku, jako volim i vožnju biciklom, a leti se, dok sam u vikendici, često uhvatim kosilice i trimera što mi i te kako dobro dođe za održavanje kondicije.

BETTY: Gde je ta vikendica, gde je mesto za odmor?
Ivan: Na Kosmaju. Često gušim prijatelje pričom o lepoti tih predela. Iskreno, u poslednje vreme više sam tamo nego u Beogradu. Dođem u Beograd na dva-tri dana, završim sve što treba i odmah nazad. Tamo punim baterije za sve obaveze koje imam.

BETTY: Na koncertima Legendi u prvim redovima bile su dame. Koga očekujete u prvim redovima kada krenete sa solo nastupima?
Ivan: Uh, nemam pojma (smeh). Ne smem ništa da tipujem. Znam da su to često ljudi iz medija, recimo.

BETTY: Oduvek ste bili miljenik medija. Čini mi se da niste imali ni nekih većih skandala tokom ovih 30 godina karijere?
Ivan: Nisam, a znate zašto? Jer sam od početka bio otvoren. Volim ljude, volim da komuniciram. Ovo je takav posao, u kome treba biti prijemčiv za medije, jer sve ovo što radim bilo bi mrtvo slovo na papiru da nema medija. Čak i kada me bocnu pitanjima, ne ljutim se. Prosto, to je takav posao.

BETTY: Kad ste na Kosmaju, pa završite sve neophodne poslove, čemu se obično posvetite?
Ivan: Knjigama. Trenutno čitam knjigu Bonavia Dragana Velikića. Govori o odlasku dragih ljudi, roditelja pre svega, a ja sam nedavno izgubio majku, pa mi je ta tema posebno bliska. Emotivac sam, altruista, često me zaboli tuđa muka, tako da je dobro naučiti kako kanalisati takve emocije. Nedavno sam, takođe, čitao Istoriju Srba od Dejana Stojiljkovića, iz koje sam saznao mnogo toga.

BETTY: Šta je za vas muzika?
Ivan: Pre svega – emocija. Bez toga muzika ne ide. Mislim da upravo po emociji ljudi raspoznaju i ono što ja radim.

BETTY: Kad smo kod toga, šta slušate od muzike dok se vozite automobilom?
Ivan: Često je to grčka ili španska muzika, albumi grupe Il Divo, zatim čak i Kristina Agilera, saksofonistkinja Kendi Dalfer, Queen, Scorpions, Deep Purple, Whitesnake… Uz sina poslušam i ova neka novija imena, poput Jason Derulo i sličnih. Nisam neko ko deli muziku po žanrovima, već samo po kvalitetu. Često istražujem izvornu muziku drugih naroda, tako da sam nedavno otkrio jermensku muziku i instrument duduk. Kaval, i bugarski i makedonski, zastupljen je veoma često u onome što mi radimo ovde, ili klarinet, koji u donjim i srednjim lagama jako podseća na duduk.

BETTY: Kako opisujete svoju životnu filozofiju u nekoliko reči?
Ivan: Reći ću nešto što su vaši čitaoci već sigurno čuli, a i ja sam čuo, samo ne znam od koga. Na svom životnom putu ostani svoj i sebi dosledan, jer samo tako ćeš imati pečat, svoje ime i prezime i prepoznatljivost. Voli ljude! Budi im asocijacija na nešto lepo.

casopis-srbija-maj-app
Chad Thomas Jersey