srb-naslovna-srbija

NEBOJŠA CILE ILIĆ

Uvek radim sa zadovoljstvom

Broj 58, april 2018

Dete je Beograda, zaljubljen u umetnost i gradsku vrevu. Još od srednje škole je maštao da postane glumac, što mu se veoma rano i ostvarilo. Pamtimo ga po ulogama Manulaća u „Zoni Zamfirovoj”, Bogoljuba iz „Lajanja na zvezde”, kao i Bože Dunstera u filmovima „Montevideo, Bog te video” i „Montevideo – vidimo se”. Naravno, tu je još sijaset predstava, TV serija i filmova u kojima je briljirao. Mnogi ga se sećaju i kao Molijera u komadu „Noć bogova”, sa kojim je obišao region. Ekskluzivno za BETTY – Nebojša Cile Ilić.

Dalibor Mrdić

BETTY: Predstava „Noć bogova” u kojoj igrate sa kolegama Dejanom Lutkićem i Vojinom Ćetkovićem već gotovo tri godine je na sceni. To znači da je ovaj komad i te kako zaživeo. Koliko je danas za jednu predstavu teško da bude interesantna tako dugo?

Nebojša: Ne samo u Srbiji nego i u regionu postoji veliko interesovanje i za ovu predstavu i za nas kao glumce, i mi se radujemo tome da je što češće igramo i u Beogradu i u drugim gradovima. Kada pripremate neku predstavu računate na njen dug život, a nama se to ostvarilo sa „Noći bogova” – odigrali smo je više od 30 puta do sada i verujem da ćemo nastaviti da je igramo i dalje.

BETTY: Za predstavu koja se bavi ozbiljnom tematikom to je sjajan uspeh…

Nebojša: Ozbiljan je tekst, predstava takođe, iako je sve vreme i duhovita, što smatram jako važnim, jer velika je umetnost i one najozbiljnije stvari reći na duhovit način. Komad se uglavnom bavi odnosom umetnika i vlasti. Nažalost, umetnici ne mogu bez mecena, bez donacija. E sad, ko je tu na dobitku, ko na gubitku, ko je kome koliko dužan? To su velike igre moći, intrigantne priče i pitanja na koja pokušavamo da damo odgovor.

BETTY: Koliko god da je tekst pisan davno, on je i te kako aktuelan i danas…

Nebojša: Da, ovaj tekst je primenljiv na sva vremena i na sve prostore, to je prosto uhvaćen osnovni model po kojem funkcionišu sve stvari u društvu. Priča se prelama kroz tri jako moćne figure tog doba, a svako od nas će lako prepoznati te figure u sredini u kojoj živi.

BETTY: Sa Vojinom Ćetkovićem jako često delite i pozorišnu scenu i prostor ispred kamera. Jeste li privatno prijatelji?

Nebojša: Prijatelji smo već mnogo godina, još od perioda rane mladosti, a potom su došli i zajednički nastupi. Smatram da je velika privilegija raditi sa ljudima sa kojima uživaš da radiš, sa kojima se razumeš i sa kojima deliš zajednička interesovanja.

 

BETTY: Koliko jednom glumcu znači da jako dobro poznaje ljude sa kojima radi? Daje li Vam to i dodatno samopouzdanje?

Nebojša: To ume da bude veliki podstrek, ali ume da bude i velika zamka. Ponekad stvari postanu predvidive ako predugo radite sa istim kolegama. Veoma je važno da imate dobro uspostavljene odnose, da često radite zajedno, ali ne previše, da se povremeno i uželite tog zajedničkog rada.

BETTY: Otkuda Cile od Nebojša? Ko je „kriv” za taj nadimak?

Nebojša: Auh, pa toga se više ni ja ne sećam. Znam da je još iz škole i da je zaživeo, tako da me više ljudi zna po nadimku nego po imenu.

BETTY: Ima li Nebojša omiljenu ulogu koju je tumačio u dosadašnjem delu karijere, ulogu koja je ostavila najdublji trag na njega?

Nebojša: Kada je reč o velikom platnu, uopšte nemam dilemu, to je svakako film „Montevideo… ” i uloga Bože Dunstera. To je nešto što je mene radovalo, tu sam imao i najviše prilike da ispred kamere pokažem šta znam i umem. Što se tiče pozorišta, tu je situacija malo drugačija. Ja sam skoro svaki dan u pozorištu, često igram predstave, taj pozorišni život mi je jako intenzivan, i teško bih izdvojio neku najvažniju ulogu.

BETTY: Često imate istovremeno i po pet-šest predstava na repertoaru. Koliko je teško da zapamtite sve te tekstove i prebacujete se iz uloge u ulogu u relativno kratkom roku od nekoliko dana?

Nebojša: Iskreno, nije teško. Naš sistem repertoarskog rada predviđa da ne igramo jednu istu predstavu iz večeri i veče, nego periodično, dva do tri puta mesečno. U međuvremenu igrate druge komade. Nekada se desi da igram i petnaest predstava mesečno, ali ta naša glumačka škola koju smo završili pokazala nam je kako da to radimo sa zadovoljstvom.

BETTY: Imate li dilemu – pozorište ili film? Gde više uživate?

Nebojša: Volim oboje. Pozorište je zanimljiv fenomen, jer to što igrate traje samo tada, retko ko se seća nekih velikih uloga sem hroničara koji to beleže, dok film ostaje zauvek. Po tome je film poseban, jer je trag jednog vremena i rada.

BETTY: Kada ste shvatili da će baš gluma biti Vaš životni poziv?

Nebojša: Negde u srednjoj školi kroz glavu mi se provlačila misao o glumi, mada ja nisam imao nikakve posebne predispozicije da budem glumac jer, pre svega, nisam ekstrovertna ličnost, nemam talenta za sviranje, pevanje… No, ipak je to tinjalo u meni. Godina dana rada u Amaterskom pozorištu „Dadov” me je ohrabrila da probam, prijavio sam se na akademiju, ušao u uži izbor i pao, da bih sledeće godine upisao akademiju, ali sama ideja da sam ja glumac je došla mnogo kasnije. Ja sam već igrao u mnogo komada a da nisam bio siguran mogu li za sebe da kažem da sam glumac, jer sam igrao za ozbiljnim glumačkim imenima pored kojih mi nije bilo lako reći da sam i ja jedan od njih. Vremenom se čovek utvrdi u tome što radi, nekako shvati da je deo toga.

BETTY: Jeste li na početku karijere imali glumačke uzore, nekoga prema kome ste se merili, čijim kvalitetima ste stremili?

Nebojša: Imao sam veliku sreću da vrlo rano počnem da igram, već na prvoj godini u Narodnom pozorištu, na drugoj u Ateljeu 212 koji je danas moja matična kuća, potom u Beogradskom dramskom… Tu sam se susretao i igrao na istoj sceni sa Đuzom Stojiljkovićem, Petrom Božovićem, Brankom Plešom, Mirom Banjac, Draganom Nikolićem i tako dalje. Od njih sam učio, „krao zanat”, kako se to popularno kaže. Sve su to izuzetni glumci i smatram da bi, bilo gde na svetu bili najbolji u svom poslu.

BETTY: A da Nebojša nije glumac, šta bi bio?

Nebojša: Verovatno bih se kretao oko umetnosti, pošto mi prirodne nauke i nisu baš išle. Volim da čitam i slušam o umetnosti, privlači me istorija umetnosti, tako da bih se sigurno negde tu pronašao. To je moj svet.

BETTY: Dešava li se ponekad da odbijete neku od uloga koju vam ponude i šta obično bude razlog za odbijanje?

Nebojša: Ne vidim sebe u stvarima koje su ideološki jako obojene, čak i kada se slažem sa njima. Ne vidim sebe u projektima koji imaju političke poruke, projektima koji su pretenciozni na tom polju, projektima koji žele biti pametniji od onih koji to treba da gledaju. Sa tom vrstom umetnosti nemam mnogo toga zajedničkog i takve projekte zaobilazim. Takođe i one za koje smatram da ne umem da ih odigram ili da sam ih već odigrao. Na sreću, to je jako retko. Obično tražim razlog da igram jer volim da igram.

BETTY: U slobodno vreme čitate, gledate filmove/TV, ili radite nešto treće?

Nebojša: Nekad ne znam šta bih pre. Volim i knjigu i film, ali i dobru TV seriju. Danas ima odličnih serija koje zaslužuju pažnju… Volim knjige, često se vraćam mnogima od njih, ali ima i onih sjajnih, velikih, koje nisam nikada čitao i koje danas otkrivam. Takođe, volim da odem u pozorište kao gledalac, uživam u tome.

BETTY: Pogledate li nekad sebe na TV-u?

Nebojša: Ne, nikada. Bude mi jako neugodno kad vidim sebe na ekranu. U takvim slučajevima čovek nije objektivan, nije gledalac nego analitičar, procenjuje šta je moglo bolje, a to kvari zadovoljstvo.

BETTY: Volite li više zimski ili letnji odmor? U čemu više uživate?

Nebojša: Kod nas se već neko vreme ne zna ni kad je leto ni kad je zima, sve se nekako pomešalo. Dovoljno je da se naoblači pa da postane jako hladno, ili usred zime da izađe sunce i da smo već u majicama kratkih rukava. Meni je najdraža jesen, zbog svoje šarenolikosti i spektra boja u kojima uživam.

BETTY: Imate li omiljeno mesto za odmor i beg od gradske vreve?

Nebojša: Moram vam priznati da ja tu gradsku vrevu volim, volim sedenje uz kafu u mom omiljenom lokalu, odakle posmatram prolaznike, pokušavajući da doprem do njihovih skrivenih misli. Kada idem negde, gledam da je to mesto sa nekim sadržajima. Najčešće su to manastiri u Srbiji, Crnoj Gori, BiH, Grčkoj… Na takvim mestima volim da provedem po nekoliko dana godišnje.

BETTY: Kako bi Nebojša u par reči objasnio svoju životnu filozofiju?

Nebojša: Definitivno to nije jedna misao koja me određuje. Svako malo se oduševim nekom novom. U našoj istoriji smo imali mnogo pametnih ljudi od kojih smo mogli mnogo toga da naučimo, pa tako mislim da je vraćanje klasičnim delima i klasičnim piscima i misliocima dobra putanja u ovoj gomili informacija kojima smo zatrpani i imamo neki šum iz koga ne možemo da odvojimo ono važno od manje važnog.

mobile-casopis-2018